Vlada stabilizovala dinar u pogrešno vreme

Nad dodeljenim zemljištem kolonisti su, prema Uredbi o naseljavanju od 24. septembra 1920, sticali puno pravo svojine posle deset godina od dana naseljavanja. Istom odlukom je predviđeno da se zemlja ne sme otuđiti, niti opteretiti dugovima (u smislu davanja pod hipoteku), sve dok ne postane gruntovno uknjiženo vlasništvo. Takođe, kolonisti su na osnovu ove uredbe bili oslobođeni plaćanja svih poreza i prireza – prvo na rok od 3 godine, a zatim je neplaćanje neposrednih poreza produženo da važi pet godina.
Ispunjavajući ciljeve agrarne reforme i kolonizacije, država je u finansijskom smislu postala višestruki gubitnik, jer nad eksproprisanom zemljom nije bilo poreskog titulara. Smanjujući veličinu poseda do tada urednim poreskim obveznicima, vlada se odrekla sigurnih prihoda od rente i zemljarine, dok su novi vlasnici bili oslobođeni plaćanja poreza jer nisu bili zemljišno-knjižni vlasnici. Praveći po jednom pitanju dvostruki gubitak, vlada se obavezuje i da će u većem delu isplatiti odštetu za oduzetu zemlju..
Mere koje su imale za cilj ozdravljenje sela, na kraju su imale nesagledive posledice po celokupnu privredu zemlje. Izvođena neplanski, sa čestim ad hoc rešenjima, agrarna reforma se pretvorila u vatrogasnu brigadu koja je zarad gašenja jednog, palila požar na drugom mestu. Nekonzistentna ekonomska politika koju je vodila Jugoslavija doživela je svoj vrhunac sa otvaranjem problema prezaduženosti poljoprivrednika…
Jugoslavija je početkom tridesetih godina bila jedna od retkih država u Evropi koja nije uvela zlatno „važenje“ (pokriće) za svoju valutu. Duh vremena davno je nalagao da se dinar stabilizuje (odnosno da mu se odredi stalan paritet u odnosu na zlato) i to pre svega u cilju privlačenja stranog kapitala. Ali, za tako nešto trebalo je imati ili razvijenu privredu i aktivan spoljnotrgovinski bilans ili podići jedan inostrani zajam, za šta je Jugoslavija trebala pokazati svoju političku stabilnost. Nakon šestojanuarskog prevrata stekli su se kakvi-takvi stabilni politički, ali i ekonomski uslovi za jedan veliki spoljni kredit, kojim bi se izvršila dugo planirana zakonska stabilizacija nacionalne valute. Vlada na čelu sa generalom Petrom Živkovićem dokazuje svoju stabilnost budžetskim suficitima za 1929/30. i 1930/31. godinu. Međutim, taman kada su se domaće prilike donekle sredile, situacija se na međunarodnom planu izmenila.
Usled berzanskog sloma na Wall Street-u bankarski krugovi iz Amerike više nisu mogli izaći u susret jugoslovenskim zahtevima. Kako su predstavnici Narodne banke ranije bili odbijeni od londonskih bankara, jedino preostalo novčano tržište kojem se moglo obratiti bili su finansijski konzorcijumi okupljeni oko „Pariskog kluba“. Francuska je od ranije važila kao najveći kreditor Kraljevine Srbije, tako da je s pravom prethodno zahtevala definitivno uređenje svih predratnih i ratnih dugova. Kada je to pitanje rešeno, pristupilo se realizaciji namenskog kredita koji je trebalo da omogućiti dinaru trajnu stabilizaciju.
Tokom maja 1931. Narodna banka započinje akciju otkupa zlatnika od stanovništva i preduzima opsežne mere za stabilizaciju dinara na bazi postojećeg kursa od 9,125 švajcarskih franaka za 100 dinara. Narednog meseca, ona zaključuje zajmove sa bankarima iz Francuske (u iznosu od 675 miliona FRF), Švajcarske (125 miliona FRF), Čehoslovačke (100 miliona FRF), Švedske (50 miliona FRF), Holandije (25 miliona FRF) i lično participira u kreditu sa 50 miliona franaka. Zajam za oporavak dinara iznosio je efektivnih 1.025 miliona francuskih franaka, na koji se obračunavala kamata od 7 odsto godišnje, sa rokom otplate od 40 godina. Ovo je bio najveći finansijski poduhvat koji je učinila Jugoslavija između dva rata. Naslovi u dnevnoj štampi poput „Jugoslavija ima danas ono što nikada nisu imale ni Srbija ni Austro-ugarska“ i „Zakon o novcu je najvažniji valutno-politički akt u istoriji Jugoslovena za poslednjih 100 godina“ uveravali su javnost da nastaje nova era prosperiteta Kraljevine.
Međutim, prema mišljenju savremenika, bila je to krupna greška u monetarnoj politici – klasičan primer u istoriji novca kako i kada ne treba vršiti stabilizaciju nacionalne valute. Tačnije, momenat koji je izabran za ekonomsku stabilizaciju dinara bio je u potpunosti pogrešan. Da je kojim slučajem taj momenat bio prolongiran, Jugoslavija bi mnogo lakše podnela udar svetske ekonomske krize. Ovako je ova „greška“ primorala Narodnu banku da zaključi još nekoliko revolving („samoobnavljajućih“) kredita kod stranih poverilaca radi održavanja ozakonjenog pariteta.
Glavni princip koji je stabilizacijom sproveden i prema kome je trebalo preurediti celokupnu finansijsku politiku sastojao se u vezivanju dinara za zlato na paritetnoj osnovi 0,0265 grama zlata za jedan dinar. Ovaj paritet bio je zakonski utemeljen (otuda termin „zakonska stabilizacija“) na osnovu Zakona o novcu usvojenom 28. juna 1931. godine.
Nastavlja se