Problem današnje Srbije je politička korupcija 1Foto: EPA/ JEAN-CHRISTOPHE BOTT

Nije čudno onda da su dražesno napisani memoari Džefrija Robertsona naslovljeni ‘Pre Svega Svoj Čovek: Pouzdani Memoari’. Ideja za naslov potekla je od ministra iz Blerove vlade koji je želeo da postavi Džefrija na važnu pravosudnu funkciju u EU pravosuđu. Kada je čuo Džefrijevo ime za nominaciju, stalni sekretar je odgovorio s lažnim oduševljenjem „Kakva sjajna ideja, ministre … Ali … on je … prilično svoj čovek, zar ne?“ Ovo se, naravno, odnosilo na dobro poznatu činjenicu da se na Džefrija nije moglo pouzdati da će podržati svaku tvrdnju vlade. Džefri Robertson, član kraljičinog veća, advokat za ljudska prava, sudija UN-a za ratne zločine, učestvovao je u predmetima protiv generala Pinočea i Hejstings bande, branio je Salmana Ruždija i Džulijana Asanža…

Pripremajući pitanja za ovaj intervju, razmišljala sam kako se identifikuje moderna Srbija. Sve vreme je prisutna činjenica da snažna podvojenost proganja identitet Srbije, ili pak njen nedostatak. Tokom svoje istorije Srbija se nikada nije opredelila za jedan od dva antagonistička ideološka sistema (Istok i Zapad). To je, kao što bi se moglo očekivati, dovelo do podele nacije kada je reč o definisanju sopstvenog karaktera i pravca kojim se zemlja kreće.

* Čini se da je svet daleko od svog dosega jednakosti država kada su u pitanju očigledna kršenja međunarodnih zakona o ljudskim pravima. Kao što ste istakli – svet ne želi da uznemiri Tursku, pa neće pominjati genocid Jermena. Da je to nacija od manjeg strateškog značaja, nesumnjivo bismo videli neki oblik ukora. Da li mislite da smo spremni da se moćne nacije suoče sa komisijom za istinu i pomirenje i suđenjima?

– Mislim da je glavni problem svetskog poretka paralizovan Savet bezbednosti UN. Sada smo došli do faze u kojoj imamo Savet bezbednosti takav da bilo kakva akcija u odnosu na međunarodne zločine Amerike, Rusije ili Kine podleže vetu. To znači da se Međunarodni krivični sud prepucava sa srednjoafričkim generalima, jer oni su jedini ljudi koji nemaju podršku super sila. I to je užasan problem Međunarodnog krivičnog suda; potrebna mu je jednoglasnost pet stalnih članova Saveta bezbednosti radi preduzimanja krivičnog gonjenja vlasti. Oni nemaju tu podršku i rezultat toga je da im preostaje da se bave ljudima koji nemaju podršku ili savez sa svetskim super silama. Zato je pokretu za ljudska prava potreban plan B, koji još zovemo zakon Magnickog, koji predstavlja ciljane sankcije, jer loše stvari čine loši ljudi – bilo da to su ljudska prava ili velike korporacije.

* Zvuči kao da ćete o tome razgovarati u svojoj novoj knjizi?

– Da, jeste. Ovo je bio uvid u put koji su trasirali Nirnberške procesi kada su otvoreni. Tužilac je rekao da nisu vlade ili ideolozi – nego ljudi moraju biti kažnjeni i odvraćeni od zločina. To je ono što se razvilo u međunarodno pravo, a opet nema izvršenja protiv država ili državnika i državnica koje su prijateljske sa Rusijom ili Kinom ili Amerikom. Ti ljudi teško da će ikada biti procesuirani. Međutim, postoji alternativa korišćenju ciljanih sankcija protiv osoba odgovornih za kršenja ljudskih prava i zato pozivam Australiju da usvoji ciljani sankcioni zakon protiv pojedinaca. Naročito ono što ja nazivam mašinovođama za Aušvic, a to su: lekari, pravnici, računovođe – svi koji pomažu i omogućavaju ove zločine protiv čovečnosti. Ovim ljudima koji omogućavaju treba zaustaviti dolazak u Australiju, korišćenje australijskih banaka, slanje njihove dece na australijske univerzitete i njihove roditelje na lečenje u Australiju. Takve sankcije predstavljaće stvarnu štetu, oblik kazne, koji možemo da sprovodimo kroz svoje zakone – a ne putem međunarodnih zakona.

Međunarodno pravo može opisati samo ono što bi trebalo biti kažnjeno, zločini protiv čovečnosti i tako dalje. Ali, nacionalni zakon daje moć zaustavljanja takvih zločina. A ako su parlamentarni narodi sveta, kako ih ja nazivam, to su oni koji veruju u liberalnu demokratiju, bila bi zajednička stvar, videli smo štetu koju pojedinci mogu naneti. Na primer, Keri Lam se žali da ne može da koristi svoje kreditne kartice.

* Amnesti internešenel i Odbor za spoljne poslove Britanskog doma je objavio izveštaje koji glatko optužuju NATO za činjenje ratnih zločina tokom 74 dana bombardovanje Srbije kada su koristili municiju sa osiromašenim uranijumom. Britanski House je rekao da NATO nije tražio dozvolu za svoje akcije UN-a i da je, prema tome, radio suprotno međunarodnom pravu. Razumem da je uloga NATO-a da maksimizira zaštitu civila, međutim, ima jasne zakone kojih se mora pridržavati. Šta se dešava kada je najmoćniji vojni savez na svetu krši svoje obaveze prema međunarodnom pravu? Može li savez kao npr. NATO da odgovara za takav prekršaj i koliko bi takvo suđenje bilo važno da spreči buduće prestupe?

– Mislim da se NATO loše ponašao. Imali su strategiju koja je zvučala dobro, ali je pošlo po zlu jer se postavljalo pitanje koje su bombe korišćene u bombardovanju kineske ambasade i Radio televizije Srbije. To sam osudio kao zločin, jer se sumnjalo da je to (RTS) bombardovana da zaustavi propagandno emitovanje, ali je u stvari bila nova stanica. Jednostavno bih zamolio Srbe da to uporede sa bombardovanjem Beograda 1941. godine gde je bilo 17.000 žrtava, a Nemci nisu vodili računa o školama i bolnicama. Bilo je to varvarski. Dakle, bar smo se udaljili od toga i uverili se da bar jedna vojna organizacija poštuje pravila o ljudskim pravima. NATO nije u ta dva primera, ali u velikoj meri jesu ili su bar pokušali. Naravno, postojao je određeni element licemerja – Amerikanci su bombardovali samo sa 15.000 stopa (4.500m) kako bi se izbeglo da njihovi piloti budu ugroženi. Ipak su ubili oko 1.000 ljudi, diljem zemlje uključujući izbeglice, kojima NATO je pokušavao da pomogne. Izgleda da Srbiji zapravo nije smetao taj deo, činilo se da ste to prihvatili kao cenu. Ponosan sam na Australiju koja je prihvatila sav loš publicitet zbog ponašanja svojih trupa u Avganistanu. Mislim da je krivično gonjenje tih vojnika veoma važno, to postavlja sjajne presedane.

* Koji čin ili deklaraciju bi Srbija sada mogla da načini da izrazi vrednosti nacije koja poštuje međunarodno pravo o ljudskim pravima i koliko će trebati da se Srbija uzdigne iznad njegove nedavne prošlosti?

– Čini mi se da je problem sa Srbijom danas politička korupcija. U Srbiji ima ljudi koji bi trebalo da budu iza rešetaka, a stvar je u tome što nisu – zašto? Mislim da je jedna od prednosti postati član EU, pridružiti se borbi protiv korupcije sa svim koracima koje su neophodni.

* Koliko je važno za Srbiju da se pridruži EU?

– Srbija bi svoju budućnost trebala da vidi u EU. Mislim da je to najnapredniji region u kojem može biti, da učestvuju u trgovini i razmeni informacija, omoguće lakoću kretanja i pozicioniraju se u tom carstvu. Treba da se pobegne od starih bitaka i izbegne zaglavljivanje u prošlosti dok se izvlače iz te prošlosti istinski heroji i istinske dobre stvari koje je Srbija postigla. Kad sam otišao u Beograd, svi su mi rekli da moram da idem u Vojni muzej, i jesam, ali bilo je puno topova. Trebalo bi da postoje druge stvari za pamćenje u muzeju, ne samo topovi.

* Kakav je bio vaš utisak o Beogradu?

– Mislio sam da je to u velikoj meri evropski grad, a ne komunistički. Pored reke je, gledajući iz kafića je bilo vrlo prijatno. Otišao sam da vidim nekoliko starih zamkova i dvoraca. Meni se činilo da se Srbija oporavlja.

* U zajednici postoji određena bojazan oko pristupanja EU. Ljudi se kolebaju jer se dobro sećaju vazdušnih napada koje je podržala EU.

– Nemačka je to izvela i ne vidim zašto Srbija to ne bi mogla. Svaka zemlja mora da prihvati svoju prošlost i ako analizira tu prošlost naći će i dobre i loše stvari. Važno je da Srbija obeležava dobre stvari i izlazi iz ovog stava žrtve koji, na žalost, karakteriše Srbe.

* Često čujem kako ljudi sa obe strane govore da je njihov heroj upravo ratni zločinac njihovog neprijatelja. Šta mislite o tome?

– To je stara pesma Boba Dilana o tome da je Bog na vašoj strani, zar ne? To je refren u svakom ratu, zemlje veruju da su u pravu. Moramo se osvrnuti na međunarodne zakone o ljudskim pravima da bismo utvrdili objektivno šta je ispravno, a šta pogrešno i ko je ratni heroj, a ko ratni zlikovac.

* Da, mada to može biti prilično subjektivno, jer jedna strana veruje da su njihovi lideri delovali u najboljem interesu svoje države, ali opet…

– To je problem. Ubistvo Azera Jermena uhvaćenih kamerom je klasičan zločin rata. Ali sve se vraća na ovaj strašni nacionalizam, na koji svaka zemlja mora da pazi. Patriotizam mi se uvek čini dobrim, ali čim postaji fašizam onda demagozi to lako mogu dovesti do rasne, verske mržnje i tako dalje. Cela umetnost je da reinterpretirate svoju istoriju i donesete sud o njoj. Srbija je imala vrlo loše vođe i njihova vojska je činila zločine, ali neke od strasti su se vratile istog dana kada su obuli vojničke čizme. Dostojno je proslaviti one koji su ustali i patili za slobodu četrdesetih godina, bilo da su četnici ili partizani, i neki od onih koji su se suprotstavili protiv štetnog nacionalizma Miloševića.

* A na Zapadu smo tako postali poznati – zbog Miloševića.

– Da – nažalost. I mislim da se ovo odnosi na vaše prethodno pitanje kako Srbija treba da se prikaže svetu… Srbija je bila na dobroj strani u Prvom i Drugom svetskom ratu. Mislim, ljudi ne znaju toliko o Srbiji; ne shvataju da je Čajkovski napisao Martovski rob Op.31 o srpskim i bosanskim izbeglicama u 1870-ih koji su bili progonjeni. Srbija mora ponovo otkriti neke od svojih stvarnih heroja koji su umrli i ono što je viđeno kao hrvatski genocid je bio stvarno nacistički. Mislim, čini mi se da su Hrvati uglavnom bili odgovorni, ali jesu vođeni nacistima i njihovim teorijama rase i Katoličkom crkvom.

Srbija često priča o Kofiju Ananu i bombardovanju Beograda, i slažem se da je to bilo užasno, ja sam osudio taj napad. Ali uporedite to sa nacističkim bombardovanjem Beograda 1941. godine gde je ubijeno 17.000 ljudi. Verujem da neke četničke junake treba ponovo otkriti jer, iako su bili rojalisti do određene mere, bili su manje ideološki nastrojeni od partizana. Dakle, umetnost je u istoriji pronaći one koji su poginuli u toj borbi protiv nacista i ustaša. Nikad se nije o tome pisalo ili govorilo.

Vreme da Srbija nađe heroje

– Srpski genocid nije naveden kao genocid a možda je 1.000.000 ljudi ubijeno. Ne znam tačne brojke, ali najmanje 360.000 je ubijeno i to još uvek znači da je genocid. Rasne i verske strasti pokretale su taj genocid i pokolje. Mislim da Srbija, sa mog, australijskog stanovišta, mora da prebrodi preveliku viktimizaciju od koje se teško uzdržati. Milošević je time trgovao. Sada je vreme da Srbija u svojoj istoriji pronađe neke heroje koji mogu biti slavljeni.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

close
Problem današnje Srbije je politička korupcija 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.