Zanos jakim dinarom trajao samo sto dana

Dinar sa zlatnom podlogom imao je prevashodno za cilj da animira strani kapital, koji bi sada – u novonastalim okolnostima, stekao još veće poverenje u politički i finansijski sistem u Jugoslaviji. Ali, na drugoj strani to je značilo da i Narodna banka ima obavezu da zamenjuje dinare za zlatne poluge ili devize u neograničenim količinama, s tim da se jedino konverzija za zlato nije mogla vršiti u manjem iznosu od 250.000 dinara. Isto tako, ovim zakonom je bila ukinuta obaveza predaje deviza Narodnoj banci od strane novčanih zavoda, tako da su poslovne banke slobodno mogle prodavati strani novac na tržištu – u tzv. „liberalnom režimu kretanja deviza“. Zapravo, usvojen je jedan zakonski akt sa izrazito liberalnim normama – neprimeren vremenu koje su nosile tridesete godine XX veka.
U trenutku donošenja zakona, stabilizovani dinar je predstavljao treću valutu po snazi u Evropi. Međutim, samo nekoliko dana kasnije, dovoljno je bilo da pod stečaj odu dve evropske banke – austrijski Kreditanstalt i nemačka Darmstadter und Nationalbank, pa da u celokupnom domaćem bankarstvu, a sa njime i u čitavoj privredi, dođe do neslućenih pometnji. Kao ulje na vatru delovale su odluke američkog predsednika Herberta Huvera da se proglasi moratorijum na nemačke reparacije i da Bank of England napusti pravilo zlatnog pokrića funte. Odlukom Engleske banke funta je prepuštena fluktuacijama tržišta, a nakon toga je i većina evropskih valuta devalvirala. Ova četiri gotovo istovremena događaja negativno su uticala na junsku stabilizaciju. Pojavilo se nepoverenje u bankarski sistem i domaću valutu, koje je prouzrokovalo do tada neviđen odliv kapitala. Samo u periodu jul-septembar deponenti su iz privatnih banaka podigli sa računa blizu 2.100 miliona dinara, dok je iz zemlje doznačeno na privatne strane račune deviza u vrednosti od preko 300 miliona dinara. Istovremeno strane banke povlače svoje kredite i prinudno naplaćuju zaostala potraživanja od domaćih novčanih zavoda. Zanos o dinaru kao najjačoj evropskoj valuti trajao je svega 102 dana. Javno mnjenje je krivicu za fijasko valutnog režima pronašlo u neuspeloj posleratnoj nacionalizaciji stranog kapitala.
Vlada Kraljevine Jugoslavije bila je primorana da već 7. oktobra 1931. pristupi zavođenju deviznih propisa u cilju sprečavanja daljeg odliva novčanih sredstava. Donošenjem Pravilnika o regulisanju prometa devizama i valutama omogućeno je centralnoj banci da akumulira sve do tada slobodne devize, koje su bile neophodne za plaćanje državnih obaveza i kao obezbeđenje dinaru od velikih fluktuacija. Na inicijativu Narodne banke, ministarstvo finansija donosi nekoliko odluka kojima je predviđeno da se 50 odsto svih deviznih sredstava koje poseduju privatni novčani zavodi i berze moraju ponuditi na otkup Narodnoj banci; da se pravo deviznog poslovanja ograniči samo na izvestan broj banaka u cilju jače kontrole prometa deviza; da je za kupovinu deviza od banaka i berzi prethodno potrebno obezbediti odobrenje ministarstva finansija i da se svako zaduživanje privatnih banaka u inostranstvu zabranjuje ukoliko nije odobreno od ministarstva finansija.
Narodna banka u ovim kriznim trenucima nije mogla u dovoljnoj meri pomoći ni domaćem bankarstvu ni privredi uopšte, jer je Huverovim moratorijumom bila lišena jednog dela sigurnog izvora deviznih sredstava od isplate ratnih reparacija. Zato ona krajem 1931. zavodi restriktivnu kreditnu politiku, naročito prema privatnim novčanim zavodima, kako bi sačuvala zakonsko pokriće državnih obaveza.
Kako je 8. oktobra 1931. donesena „Naredba o prisilnom fakturisanju robe u dinarima“ – jer se počelo fakturisati u „čvrstoj“ valuti, uvodi se „prim“ (tzv. ažija ili dodatak) na sve devizne transakcije. Visina prima je zavisila od odstupanja kursa dinara na međunarodnom tržištu novca u odnosu na zakonski paritet, tačnije od razlike između stvarnog (tržišnog) i zvaničnog kursa.
Dinar je uslovno ostao „stabilan“ sve do marta 1932. kada Narodna banka prestaje sa davanjem deviza za plaćanja u inostranstvu. Ovom odlukom je de facto napušteno zlatno važenje, a dinar nastavlja svoj hod po mukama bez ikakvog oslonca i nepovratno počinje padati. Pojava inflacije i „crne“ berze su sasvim prirodne posledice njegovog sloma. A samo mesec dana kasnije će i privatno bankarstvo doživeti potpuni kolaps sa otvaranjem problema prezaduženosti seljaka.
Situacija u prvoj polovini 1931. kod privatnih novčanih zavoda bila je na izgled povoljna. Sve velike banke raspolagale su znatnim iznosima novčanih sredstava, a svoju likvidnost temeljile su na velikoj količini gotovog novca, sredstvima koja su se nalazila deponovana na žiro-računima Narodne banke, kao i u neiskorišćenim kreditima kod istog centralnog novčanog zavoda. U velikoj meri privatno bankarstvo se oslanjalo i na učešće stranog kapitala u svom poslovanju. Strani kapital, osim što je bio prisutan u obliku akcionarskog (osnivačkog) kapitala, najčešće je bio plasiran i putem kratkoročnih kredita, koji su zajmodavcu omogućavali brz i efikasan povratak investiranih sredstava.
Nastavlja se