Banke nemaju ekstraprofit od kredita u švajcarcima

Izlazili smo i u javnost, a u filijalama su predočavani i lifleti Narodne banke. Ti krediti su bili deo tržišne prakse i u velikom broju evropskih zemalja. Problem je nastao kao posledica najveće ekonomske krize koja je zadesila svet posle Drugog svetskog rata – kaže Zoran Petrović, predsednik Izvršnog odbora Rajfajzen banke, u razgovoru za Danas povodom najnovijih protesta dužnika koji imaju kredite u švajcarskoj valuti. Predsednik Aleksandar Vučić je ove nedelje lično otišao do demonstranta koji protestuju pred Vrhovnim kasacionim sudom i predložio im rešenje po kojem bi trošak smanjenja tereta ovih kredita u iznosu od 120 miliona evra zajednički podneli država i banke, pri čemu bi banke platile 60 do 70 odsto ovog iznosa.

* Kako ocenjujete zahteve demonstranata da Vrhovni kasacioni sud proglasi kredite u švajcarskim francima nezakonitim?

– Razumem teškoće onih korisnika kredita koji se nalaze u nezavidnoj situaciji i koji najveći deo raspoloživih primanja odvajaju za plaćanje rate. Istovremeno, radi se o potpuno zakonski dozvoljenom poslu. Valutna klauzula je predviđena kako Zakonom o obligacionim odnosima, tako i Zakonom o deviznom poslovanju. Korisnici kredita su vrlo svesni da kursevi variraju i da kurs uvek može da se promeni kako na štetu banke, tako i na štetu korisnika. Svedoci smo velikih oscilacija kursa dinara i osamdesetih i devedesetih, kao i godina posle 2000. godine.

Valutna klauzula ima za cilj zaštitu od kursnih rizika. Banke se zadužuju kod štediša i kreditora dominantno u stranoj valuti. U Srbiji je štednja u stranoj valuti jedan od ključnih izvora finansiranja. Da bi mogle da vrate obaveze prema štedišama i kreditorima, banke takva sredstva moraju i da plasiraju u stranoj valuti ili u dinarima sa valutnom klauzulom. Na taj način se štite od kursnih rizika. Banka klijentu stavlja na raspolaganje određenu količinu novca koja je određena merom vrednosti (kursom valute koja se koristi za valutnu klauzulu). Obaveza klijenta jeste da vrati tu ugovorenu vrednost. Time se i garantuje očuvanje vrednosti predmeta obaveze. Na taj način ni banka ni klijent nisu u podređenom položaju, i ne zavise od toga da li je došlo do rasta ili pada opšteg nivoa cena. Načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja je time i ispunjeno. Nema tu nikakvog uvećanja glavnice – kredit koji je dat u dinarskoj protivvrednosti od recimo 1.000 CHF, treba i vratiti u visini od 1.000 CHF u dinarskoj protivvrednosti na dan otplate. Kurs ovde služi kao mera vrednosti. Da li bi građani i kreditori koji su bankama poverili štednju i kredite u CHF pristali da im iste vratimo po nekom istorijskom kursu dinara u odnosu na CHF? Šta da kažemo svi mi koji smo se zaduživali u evro klauzuli, po višim kamatnim stopama kada je recimo u avgustu 2008. evro vredeo 75 dinara, a sada vredi 118?

* Da li su banke ostvarile ekstraprofit po osnovu kursnih razlika (i eventualnog povećanja kamata) na stambenim kreditima u švajcarskim francima?

– Možda se može štošta prigovoriti bankama, ali je puka neistina da su banke ostvarile ovde ekstraprofit. Banke su posrednici između onih koji imaju novac i onih kojima je novac potreban. Da bi obavljale taj posao, zbog rizika koji preuzimaju, moraju, pored ostalog, da imaju i određeni nivo kapitala i da plaćaju osiguranje na značajan deo štednje. Zašto ovde nema ekstraprofita? Banke imaju obaveze prema svojim kreditorima, štedišama i deponentima u švajcarskim francima, i to su izvori iz kojih su banke kreditirale građane sa CHF indeksiranom klauzulom. Naša banka trenutno ima kredite indeksirane u „švajcarcima“ u vrednosti od 49 miliona franaka, ali i 84 miliona obaveza prema štedišama u istoj valuti. Deo kredita je svojevremeno finansiran i depozitima uzetim od inostrane banke. Imali smo i uredno registrovan ugovor o kreditnoj pozajmici u CHF. Na temu finansiranja banaka u švajcarskim francima, saopštenje je izdala i Narodna banka Srbije. Sve i da su banke htele da ekstraprofitiraju, to nije bilo moguće jer poput svih centralnih banaka na svetu, tako i NBS oštro ograničava izloženost banaka riziku od promene kursa u odnosu na kapital, čime se u krajnjem štite i štediše.

Važno je napomenuti i da su kamatne stope na indeksirane kredite u švajcarskim francima bile niže u odnosu na one u evrima. Gde je i bilo povećanja kamata – sve je to vraćeno 2015. godine u skladu sa odlukama Narodne banke (umanjenjem obaveza banke su u Srbiji vratile po tom osnovu građanima preko pet milijardi dinara). Dakle, nema mesta priči o ekstraprofitu banaka.

Stvoren je veliki odijum prema bankama. Ima tu i dosta licemerja i populizma. Kamate na stambene kredite u Srbiji su danas niže nego u SAD. Pitam se nekad da li bi građanin drugom građaninu pozajmio novac za kupovinu stana na 20 godina sa tri odsto kamate? Uloga banaka je da kreditiranjem podstiču ponudu – dajući investicione kredite, podstiču zapošljavanje i ponudu roba i usluga na tržištu. S druge strane, kreditirajući građane, podstiču potrošnju roba i usluga. Na taj način utiču pozitivno na ekonomski rast.

* Kakva je Vaša ocena predloga da banke treba da preuzmu deo tereta za rešavanje problema stambenih kredita u CHF, odnosno da li banke treba da podnesu (veći) deo tereta rešavanja tog problema?

– Građani su do sada imali više puta mogućnosti da svoje obaveze restrukturiraju. Banke su već 2009. godine nudile građanima da pređu u evro. I 2011. godine je bilo isto. Pa smo imali i preporuku NBS 2013. godine za osam odsto popusta u kursu za konverziju. Takođe i četiri modela restrukturiranja po odluci NBS iz 2015. godine. Tada se oko trećine naših klijenata odlučilo da to i prihvati. Siguran sam da bi situacija danas bila bolja da, i po priznanju nekih udruženja građana, nisu vođene čitave kampanje protiv prihvatanja preporuka. Ekonomska situacija je danas bolja. Više građana ima poslove i može da plaća obaveze, pa su oni koji su se opredelili da nešto od toga prihvate, u znatno boljoj situaciji. Mi nudimo klijentima koji imaju problem u otplati i različite modele za restrukturiranje i svaki je klijent priča za sebe. Naravno, spremni smo da sednemo i sa vlastima i razmotrimo dodatne mogućnosti. Pozivanje na neka rešenja iz komšiluka nisu dobra. Neke od tih zemalja se danas nalaze i pred arbitražnim sudom u Vašingtonu, jer postoje i bilateralni međudržavni ugovori o međusobnoj zaštiti investicija. S druge strane, smatram da i država preko Nacionalne korporacije može nešto da ponudi da bi umanjila kreditni rizik Nacionalne korporacije koja je najveći deo tih kredita i osigurala, uz uslov da se pređe u drugu valutu i time umanje eventualni rizici koju mogu nastati u budućnosti.