Svet na udaru zaraznog populizma

Na meti populista su pripadnici „globalne elite“ koji su „izdali nacionalne vrednosti“, ali gnev protiv onoga što novoizabrani predsednik Sjedinjenih Američkih Država naziva globalizmom takođe pretenduje da postane svetski fenomen, a zapravo predstavlja svojevrstan oblik internacionalizma. Navedena „zaraza“ najbolje se može razumeti na primeru finansija, s obzirom na to da potres koji se dogodi na jednom mestu izaziva „lančane reakcije“ u drugim delovima sveta, čak i slučajevima kada ne postoje direktne finansijske veze, imajući u vidu da učesnici na tržištu kapitala deluju vođeni istim silama. Slična dinamika važi i u politici, tako da bi se moglo reći da Trampova pobeda predstavlja svojevrstan nastavak Bregzita, dok su njegov izbor, ultradesničarske snage u Holandiji i Francuskoj, doživele kao predznak sopstvene pobede.

U postojećim okolnostima nameće se osnovno pitanje – možemo li da podignemo nekakav odbrambeni zid kako bismo sprečili širenje jedne ovakve „zaraze“? Kada je o „groznicama“ u finansijskom smislu reč, krize se mogu sprečiti uglavnom davanjem međunarodnih spasilačkih paketa i sprovođenjem reformi. Istovremeno, možemo da osmislimo politički pandan tim intervencijama, što bi, recimo, uključivalo, reformisanje globalnih institucija i postojećih demokratskih „mreža“. Bez sumnje, mnogi problemi sa kojima se suočavaju pojedinačne zemlje su, zapravo, transnacionalni i ne mogu biti prevaziđeni ako države deluju samostalno. Ilustracije radi, klimatske promene izazivaju suše i smanjuju prinose u poljoprivredi, što može da dovede do masovnih migracija. S druge strane, današnji populisti poručuju da neće razmišljati kolektivno i da se neće angažovati na međunarodnom nivou. U tom kontekstu, sve što izgleda kao „transnacionalno pitanje“ bez razmišljanja se proglašava „nebitnim za nacionalne interese“, a usaglašena međunarodna akcija se ismeva i doživljava kao promašaj.

Moguće je da će „zarazni“ populizam stvoriti uslove da uništi sebe samog. Na primer, suštinska nesigurnost koja trenutno vlada mogla bi da otera investitore i da smanji ekonomski rast u „krhkim“ državama. U ovom trenutku Velika Britanija pada u oči kada je reč o funkcionisanju ekonomije nakon trijumfa populizma. Ishod referenduma o Bregzitu, koji je održan u junu, nije doveo do ekonomske katastrofe, kako su predviđali zagovornici ostanka Britanije u Evropskoj uniji, ali trenutno vlada osećaj nesigurnosti u vezi sa budućnošću države, što predstavlja okidač za trvenja u parlamentu i unutar vlade premijerke Tereze Mej. Imajući u vidu ekonomsku napetost i političke tenzije, Bregzit nikako nije model na koji bi trebalo da se ugledaju ostale evropske zemlje.

Trampova pobeda mogla bi da izazove slične nedaće, naročito ukoliko se obistine strahovanja da će njegova politika dovesti do „trgovinskog rata“ i velikih kolebanja u vrednosti dolara, čime bi se uvećala ekonomska nesigurnost. Treba imati na umu i činjenicu da druge zemlje, naročito tržišta u usponu, mogu da plate ceh nepredvidive politike velikih sila, kao što je SAD, što znači da bi se na udaru našle i države, poput Britanije, koje su već podložne populizmu. U navedenim okolnostima državama ne preostaje ništa drugo nego da formiraju regionalne blokove, kako bi se oduprle „zaraznom populizmu“. Ilustracije radi, Kina može da dobije moć da govori u ime Azije, a EU bi trebalo da konačno pronađe način da se ujedini protiv onih koji žele da je rasparčaju. Istini za volju, takav „novi regionalizam“ mogao bi da izazove geopolitičke tenzije, ali, istovremeno, postoji šansa da se udruživanjem snaga obezbede uslovi za sprovođenje nužnih reformi.

Autor je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston