Foto: Aleksandar Veljković

Ipak, kada se EPS uporedi sa modernim evropskim konkurentima, jasno je da da viškova i te kako ima, čak verovatno i više od broja obuhvaćenog sporazumom sa MMF-om. Kako za Danas tvrdi sagovornik koji je decenijama u ovoj branši i dobro je upućen u zbivanja u EPS-u, od 29.000 zaposlenih višak je – jedna četvrtina.

– To znači da bi EPS trebalo da smanji broj zaposlenih u preduzeću za oko 7.500 da bi imao optimalan broj radnika sa kojim bi mogao da obavlja sve svoje radne zadatke. Primera radi, jedna od najuspešnijih elektroenergetskih kompanija, češki ČEZ, ima oko 26.000 zaposlenih, iako je duplo produktivniji od EPS-a. Takođe, ČEZ zapošljava ljude u više zemalja (u kojima ta kompanija posluje) dok EPS zapošljava ljude samo u Srbiji i opet ima više radnika nego ČEZ. To je potpuno nelogično i jedan je od najilustrativnijih pokazatelja zašto u EPS-u postoje viškovi. Ti viškovi su očito veći nego što EPS želi da prizna – smatra naš sagovornik.

On dodaje da je očigledno da je po liniji partijskog zapošljavanja višak najprisutniji u administraciji i da je upravo to segment na kome se može raditi na racionalizaciji.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić kaže za Danas da proizvodnja struje u Srbiji nije naročito velika, s obzirom na daleko manji obim industrijske aktivnosti nego što je slučaj u ekonomski razvijenim državama, da bi se moglo reći da u EPS nema viškova zaposlenih.

– Situacija je takva da viškovi postoje, a racionalizacija zaposlenih je jedan od preduslova, uz niz drugih mera koje se primenjuju u fazi restrukturiranja, kako bi to preduzeće stalo na noge. Ono što je apsolutno tačno je da EPS iz godine u godinu kuburi sa radnicima u proizvodnji. Razlog je i taj što ima sve manje stručnih škola za poslove tog tipa, a i interesovanje učenika za te profesije je manje nego ranije. Stoga bi svakako bilo loše insistirati da uz otpremnine iz preduzeća idu isključivo proizvodni radnici. Viškove treba tražiti na drugoj strani, među onima koji su zaposleni u administraciji. Tu zaista ima više ljudi nego što je potrebno i u tom segmentu je moguće napraviti racionalizaciju, a samim tim i potrebne uštede – navodi naš sagovornik.

On smatra da razlog za nastavak politike smanjenja broja zaposlenih u EPS-u nije želja nadležnih da se EPS privatizuje s obzirom da takva ideja ne bi bila uperena samo protiv interesa zaposlenih i građana već i same države.

– Vlast u Srbiji je svesna koliko je značajna partijska kontrola javnih preduzeća. Drugim rečima privatizacija EPS-a će biti poslednja stvar na koju će se vlast odlučiti. Lično smatram da ne treba ići na tu opciju koja ne bi bila dobar potez ni za potrošače, ali ni za državu – navodi naš sagovornik.

S druge strane, Savić razume protivljenje sindikalaca u EPS-u pokretanju novog paketa koji predviđa odlaske iz preduzeća uz otpremnine.

– Zadatak sindikata i jeste da se bori za prava radnika, između ostalog i za pravo da zadrže svoja radna mesta. Smatram da će u naredne dve godine doći do dodatnog otpuštanja radnika, ali će vlada i menadžment EPS-a oko toga voditi naporne pregovore sa sindikatima. Naime, sindikalci u EPS-u imaju tu moć da mogu da pozovu u učinkovit štrajk i time stave nadležne pred svršen čin. Sindikalci u tom preduzeću spadaju u red najorganizovanijih kao što je inače slučaj i u drugim javnim preduzećima – naglašava Savić.

Finansijski konsultant Mahmud Bušatlija kaže za Danas da je sistem odlaska viška zaposlenih uz otpremnine veoma loš i da favorizuje negativnu selekciju.

– Kada se ponude otpremnine u preduzeću poput EPS-a, njih među prvima uzmu oni koji su i dalje potrebni kompaniji, za koje je teško naći zamenu i što je najvažnije koji su radni i sposobni i mogu lako da nađu drugi posao. Kada se tako postave stvari, onda je jasno da sistem otpremnina podstiče odlazak dobrih radnika, a u firmi ostavlja loše. Konkretno, smatram da viškova među zaposlenima u proizvodnji u EPS-u nema te da viškovi mogu da budu zastupljeni samo u sektoru administracije – objašnjava Bušatlija.

On dodaje da glavnu reč u preduzećima suočenim sa viškovima zaposlenih, pa tako i u EPS-u, o tome ko će biti prekobrojan treba da ima sindikat.

– Sindikati su ti koji znaju ko je radnik, a ko neradnik, ko je potreban preduzeću, a ko ne, tako da bi oni trebalo da kreiraju politiku otpuštanja u situacijama kada se to ne može izbeći – navodi Bušatlija.