Žene javni prevoz koriste više od muškaraca

Došla su, međutim, druga vremena. Inovativna studija koju je u Srbiji podržala Svetska banka ukazuje da danas žene javni prevoz koriste više od muškaraca. Žene ne samo da češće od muškaraca izlaze da nešto obave – 3,9 naspram 3,6 puta dnevno – nego i više zavise od drugih i javnog transporta za prevoz.

Studija Rodna jednakost u transportu u Srbiji, obavljena juna 2019, prva je te vrste u Evropi i centralnoj Aziji. Cilj istraživanja je bio da utvrdi razlike među rodovima u mobilitetu, prepreke pokretljivosti žena i ujedno preporuči izmene za inkluzivniji sistem transporta.

„Na videlo su izašle teško shvatljive razlike o kojima se svakodnevno jednostavno ne razmišlja. Sistem je takav kakav je, nadograđivan decenijama i vekovima na ono započeto pre par milenijuma“, rekla je Svetlana Vukanović, ekspertkinja za transport u Svetskoj banci. „Ni žene, čak kada se suoče sa preprekama koje ne moraju da postoje, ne postavljaju pitanje: zašto je ovako?“

Primera i dokaza rodne neravnopravnosti ima mnogo.

Na primer, dve petine muškaraca putuju – a tu se podrazumeva svaki izlazak – vozeći automobil. Isto tako putuje samo 16 odsto žena. Isti taj procenat žena „hvata vožnju“ od nekoga, dok to čini svega šest odsto muškaraca. S druge strane, bezmalo četvrtina žena koristi javni prevoz za svoja putovanja, nasuprot samo 14 odsto muškaraca.

Uz to, tri puta više žena, njih 46 odsto, kombinuje više prevoza na svojim putovanjima, što produžava vreme putovanja i otežava ga. Samo 17 odsto muškaraca preseda između vožnji, odnosno koristi više linija javnog prevoza.

To, međutim, nije sve. Mada žene više koriste javni prevoz od muškaraca, ta usluga ni najmanje nije prilagođena njihovim potrebama. Raspored vožnje majke sa decom i žene u kupovini za kućne potrebe van poslovnog špica prisiljava na duže čekanje. Još gore, previše žena nije komotno u prevozu jer se ne oseća bezbedno.

Petina žena je prijavila neku vrstu seksualnog uznemiravanja u prevozu, na stanicama, u taksiju ili na trotoaru. Mnogo više njih je reklo da poznaje neku ženu koja je preživela ozbiljnu neprijatnost, uključujući pipanje, pripijanje, dodirivanje i lascivne komentare.

Dve trećine žena zazire od džeparoša, pijanaca i direktno se plaši siledžija, i redovno prijavljuju diskriminaciju i agresiju u prevozu, na trotoaru i u vožnji.

„Sve to su prepreke koje doprinose uzdržanosti žena – dakle polovine stanovništva koja češće ide negde – od upuštanja u transport“, rekla je Vukanović. „To sputava njihovu pokretljivost, dakle i slobodu kretanja.“
Trećina putovanja ženama je odlazak na posao, a još jedna trećina je za isto toliko neizbežnu nabavku. Zbog neprijatnosti i prečesto komplikovanog putovanja, 55 odsto žena je reklo da preskače odlazak na neki događaj iz kulture, 48 odsto otkazuje druženje, a 38 odsto kupovinu.

Zaprepašćuje podatak da će više od petina žena zbog prevoza preskočiti zdravstvenu uslugu.

Pritom, ne radi se o slobodnom izboru prevoza. Većina žena bi najradije putovalo svojim automobilom, njih 59 odsto, u poređenju sa više od tri četvrtine muškaraca. Međutim, dok skoro svi muškarci koji žele da voze, njih 71 odsto, ima vozačku dozvolu, među ženama u Srbiji samo 35 odsto vozi, a 32 odsto ima automobil. Procenat žena vozača u Srbiji je znatno ispod proseka u razvijenim evropskim zemljama.

Taj disparitet se reflektuje na druge sfere rodne neravnopravnosti. Žene Srbiji zarađuju za petinu manje od muškaraca sličnih kvalifikacija i češće su nezaposlene. Četiri petine zaposlenih su muškarci, mada njih 16 odsto, nasuprot 45 odsto žena ima univerzitetsko obrazovanje. Žene uglavnom obavljaju administrativne i stručne poslove, ali među inženjerima i tehničarima 72 i 22 odsto zaposlenih su muškarci.

Jednostavno: muškarci su većina zaposlenih u Srbiji, pa su, barem delimično zbog toga, i češće vozači.

Neophodna je temeljna promena, za početak može sitna. Očigledno je da ima mnogo faktora koji ograničavaju pristup prosečne žene u Srbiji bezbednom, udobnom i brzom prevozu, uključujući i finansijski. Žene češće komutiraju od muškaraca, a suočavaju se sa više problema. Da izmeni tu realnost, Srbija hitno mora da počne reformu svog transportnog sistema i da ga učini rodno inkluzivnijim. Može da počne malim stvarima: za početak popravkom trotoara i osvetljenjem mračnih ulica i stanica.

„Za temeljnu promenu koja će ženama potpuno otvoriti transport, biće potrebno mnogo više. Od toga će i Srbija imati ogromnu korist, jer i ona će dobiti više od onog dela svog stanovništva koji sada jednostavno ne može da ponudi ono što može“, ocenila je Svetlana Vukanović.

Transport, na koncu, nije samo prevoz od tačke A do tačke B, nego je vitalna usluga koja povezuje društvene i ekonomske prilike i stoga mora biti postavljena tako da podjednako koristi i ženama i muškarcima.

Autor je novinar