Kao što je pre par nedelja na ovom mestu rečeno, frilenseri su u pravu.
U pravu su jer se država naprasno setila da ima pravo i obavezu da im naplati porez za pet godina unazad, onaj porez kojeg se nije setila nijednom u poslednjih 15 godina.
U pravu su jer treba da plate doprinos za PIO a da im se po toj uplati ne računa staž.
U pravu su jer treba da plate doprinos za zdravstvo a da po tom osnovu nisu mogli da koriste zdravstvene usluge.
U pravu su jer im je nametnuta nesrazmerno opterećujuća obaveza da sami računaju svoje poreze i doprinose i plaćaju ih pojedinačno za svaku primljenu uplatu makar ona bila i samo 10 evra.
U pravu su, konačno, jer je država dužna da bude efikasni servis građana, a ne da građani budu efikasni servis neefikasne države.
Ali, uz sve to stoji i notorna činjenica da je poreska obaveza koja nije plaćena, postojala, da su pojedini frilenseri uprkos svemu poreze i doprinose uspevali da plate i da država u čitavoj ovoj stvari mora da zadrži makar privid integriteta poreskog sistema i pravne države (mada nam primeri poput protesta taksista pokazuju da baš i ne mora).
Sve je ovo bitno zbog predloga s kojim je država pre par dana izašla pred frilensere.
Otpisaće im sve kamate na dugovani porez, podići će normirane troškove sa 20 na 43 odsto (procenat koji se odbija od ukupnog prihoda da se dobije poreska osnovica) i omogućiti im da tako dobijene obaveze izmire u narednih 10 godina.
Da li su frilenseri u pravu što su predlog odbili? S jedne strane, može se reći da je država malo toga učinila za njih.
Jedna grupa frilensera je i po sadašnjem zakonu već imala normirane troškove od 43 odsto, a svima se i dalje nameće logički neodbranjiva obaveza da sami sebi uplate zdravstveno osiguranje za period u prošlosti u kom im to osiguranje nije bilo na raspolaganju.
Kao kad bi vas država naterala da danas kupite kartu za predstavu koja se igrala pre pet godina, a na koju vam tada nije dala da uđete jer niste imali kartu. Sa zdravorazumskog gledišta to liči na reket, ali kad država drži bejzbolku te se reči ne koriste.
Kvaziporeski namet zvuči lepše, zar ne?
S druge strane, ipak, poreska obaveza je postojala. I ma koliko nepravično bilo u ovakvim uslovima zahtevati njeno ispunjenje, nepravično je i da na kraju oni frilenseri koji su uredno izmirivali svoje obaveze ispadnu “naivčine”, a oni koji nisu plaćali ispadnu “pametni”.
I tu je potrebna neka ravnoteža. Možda je ovo ta ravnoteža. Kamate su otpisane čime je najnepravedniji deo problema otklonjen.
Dug je raspodeljen na 10 godina, što prepolovljava mesečni iznos obaveze u odnosu na “originalnu” dinamiku, čineći ga lakše otplativim, a to što je za dobar deo frilensera poreska osnovica smanjena podizanjem normiranih troškova, u budućnosti će (ako tako ostane) koristiti i onim frilenserima koji su do sada uredno plaćali porez.
Na kraju, činjenica da se zaostali dug deli na jednake rate u fiksnom dinarskom iznosu (ako slučajno “sitnim slovima” nije predviđeno nešto drugo), znači da će u narednih 10 godina zbog inflacije, a posebno pod pretpostavkom postepenog slabljenja dinara, frilenserima koji zarađuju u evrima i dolarima biti znatno “jeftinije” da plate ovaj porez, nego što bi im to bilo u vreme kada je obaveza nastala ili kad bi danas morali sve da plate.
Uz malo više (nezaslužene) benevolentnosti, na taj pad realne vrednosti mesečnih rata se može gledati kao na tihi otpis duga za zdravstveno osiguranje.
Ostaje još jedno, a to je pregovaračka pozicija frilensera.
Uticaj koji su uspeli da pribave, makar da sebi obezbede stolicu za stolom za kojim se odlučuje o njihovoj sudbini, ne bi trebalo da ispuste.
Koristeći trenutak, trebalo bi da uvežu svoj pristanak na ovaj predlog sa pristankom države na razumni deo njihovih zahteva u vezi novog zakonskog rešenja koje će garantovati frilenserima povoljan i jednostavan poreski tretman.
U suprotnom će ostati kratkih rukava, ovog puta svojom krivicom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
