Miljenik Katarine Velike neslavno je ušao u istoriju kada je pre caričinog dugog i politički veoma bitnog putovanja na Krim, naredio da se izgrade montažne fasade seoskih kuća, kakve su odgovarale slici idealnih, srećnih domaćinstava tog vremena. Tokom puta, kako se Katarinin brod približavao nekoj obali, Potemkinova ekipa je brzo sastavljala seoske kulise, a neposredno pre nego što će se dvorska svita dovoljno približiti da može da ih vidi, svi bi se presvlačili u čistu seljačku odeću i radosno mahali carici. Kako bi brod zamakao iza vidika, majstori su demontirali „selo“ i užurbano ga drumskim putem prenosili na sledeću lokaciju, odakle će preobučeni u neke druge vesele kmetove opet mahati Katarini.

Slično Potemkinu, i u Srbiji je car krenuo na dugo i politički veoma bitno putovanje po zemlji. I baš kao Katarinu, i njega na tom putu čekaju kulise srećnog života njegovih podanika. U jednom mestu fabrika „brata Turčina“, u drugom najveća investicija u istoriji svih investicija u Srbiji, „al’ ne smem da otkrivam koja“. U trećem kamen temeljac za jeftine stanove vojsci i policiji. A u svakom od njih – kmetovi. Čisti, veseli, mašu, jedu pasulj s carem i pričaju mu kako su srećni. Jedino što car nema Potemkina, pa sam mora da im organizuje prevoz da bi mogao da im se obraduje. Iz jednog mesta u drugo, pre nego što će dvorska svita stići, isti kmetovi sedaju u autobuse, jure na sledeću lokaciju i sada kobajagi kao neki drugi ljudi veselo mašu suverenu.

Potemkin je farsu sa nasmejanim seljacima stvorio da bi caricu učinio srećnom, prevarivši je da se u njenim zemljama dobro živi, a sve u svoju korist. Da li je naš car svoju farsu s nasmejanim radnicima stvorio da bi sebe činio srećnim, varajući sam sebe da veruje da se u Srbiji živi dobro? Ili je on ustvari naš Potemkin, a mi njegov car, kojem on sad s palube Pinkovog broda pokazuje udaljene kulise, govoreći kako su lepa sela i kako radosni seljaci, a opet sve u svoju korist? Pa onda kad se završe vesti, ekipa užurbano prebaci autobuse u sledeći grad.

Valjalo bi da je tako, ali ne bi valjalo da u tome uspe. Jer, po sredi jeste prevara. Prevara u kojoj radnici sa bednim platama pred predsednikom o tome moraju da ćute. Prevara u kojoj nezadovoljne radnike Gumoplastike policija fizički skloni s predsednikovog puta, jer „razgovor s narodom“ očito ne uključuje i „razgovor s narodom zaposlenim u Gumoplastici“. Prevara u kojoj čovek iz naroda s radnicima jede pasulj, tek pošto je s vlasnicima vinarije Aleksić popio svoj omiljeni šardone barik.

„Imamo i čaj! Je l to stalno tako ima, ili samo kad ja dođem? Stalno, dobro…“, obradovao se Vučić visokom standardu u kojem uživaju radnici Simpa. I to stalno.

I na kraju najveća kulisa od svih – stanovi za bezbednosne službe. Ukupno je 23.623 policajaca i vojnika podnelo prijavu za kupovinu jednog od ovih jeftinih stanova. Ukupno je planirano da se prvoj fazi izgradi 8.826 stanova. A ukupno se gradi 376. Izgrađeno ih je nula i već se kasni godinu dana. Kada konačno budu sagrađeni, stanove će moći da kupi po jedan na svakih 63 prijavljenih vojnika i policajaca. Za svakog od njih to je šansa od 1,6 odsto da dobiju jeftin stan.

Čak je i Potemkin verovatno uložio više.