Navodno, prema prvim vestima, u MMF-u traže da struja poskupi pet odsto, dok naši „insistiraju“ na maksimalno tri odsto. Kao obrazloženje u Fondu navodno ističu da analize Svetske banke pokazuju da je struja u Srbiji najjeftinija u Evropi.

To su bile prve vesti, da bi se krajem prošle nedelje pojavila nova vest da se o poskupljenju na sastancima nije ni govorilo. Bilo kako bilo, tema o niskoj ceni i potrebnom poskupljenju nikad nije daleko od razmišljanja i EPS-a i vlasti. Jedino je malo neobično da se na ovakav način pojavi u razmišljanju MMF-a, to jest sa razlozima datim u novinskim tekstovima. Naime, to što je cena struje u Srbiji niska u poređenju sa cenama u drugim evropskim zemljama, nije nikakav razlog da se ovde poveća i teško da je MMF to upotrebio kao razlog. U Srbiji su i plate niže nego u ostalim evropskim zemljama, pa to nije razlog da se povećaju, zar ne? Ali, niže plate znače i niže proizvodne troškove, kao što i potpuno amortizovane (stare) elektrane takođe znače niže troškove za EPS zbog čega u Srbiji kilovat-sat struje u proizvodnji možda stvarno košta manje nego u drugim zemljama sa kojima se poredimo. Štaviše, podaci EPS-a i pokazuju da firma radi profitabilno.

Pre će zato biti da je MMF, ako se o ovome i govorilo, imao na umu nešto drugo. To da EPS s ovim cenama uspeva da posluje pozitivno, ali da ne uspeva da odvoji dovoljno novca za neophodne kapitalne investicije – za ulaganja u nove elektrane, za povećanje efikasnosti i investicije u sisteme za smanjenje zagađenja životne sredine. Dakle, za sve ono što će u nekom trenutku morati da uradi, a za šta, kako stvari sada stoje, neće imati novca, zbog čega će ovi troškovi vrlo verovatno pasti na državni budžet.

To bi moglo da znači da EPS ipak treba da poveća cene, jer trenutno pozitivno poslovanje ne znači mnogo ako nije dugoročno održivo. Ali, u konkretnom slučaju, postoje i druge opcije, a ne samo uzeti još novca od građana. Recimo, ako je budžet u tako dobrom stanju, tačnije u suficitu, kako to tvrdi ministar finansija, država bi mogla da recimo odustane od akcize na električnu energiju koju naplaćuje građanima. Akciza iznosi 7,5 odsto i uvedena je 2015. u jeku fiskalne konsolidacije, kao mera za punjenje budžeta. Država od nje prihoduje 17 milijardi dinara godišnje, a na akcizu se naravno obračunava i PDV od 20 odsto. To bi bilo i više nego dovoljno da se finansira traženo poskupljenje struje, iz čega bi EPS onda mogao da ulaže u modernizaciju, dok građani ne bi dobili veće račune. Sve to naravno, ako država ne bi naterala EPS da taj novac obračuna kao dobit, pa da ga podeli sa njom. EPS bi mogao i da smanji svoje troškove, prvo tako što bi država postavila menadžment koji ne bi svojim greškama bio direktno odgovoran za toliki pad u proizvodnji struje da je zbog njega spušten i rast BDP-a. Ali to je već druga i već ispričana priča.

Stvarnost je da će ako ne ove, a ono sledeće godine struja verovatno poskupeti, a da se ništa od ovog drugog neće dogoditi. Jer tako je najlakše. I to naravno ne zbog MMF-a. Srbija sa Fondom ima samo savetodavni aranžman, tako da MMF Vladu ne može ni na šta da primora. Svaka odluka koju država danas donosi po pitanju finansija, samo je njena. I tako i treba da bude.