Srbija do Helsinkija

Ljubazni, tihi i željni da uporede rad liberalnih medija u Srbiji sa njihovom sopstvenom novinarskom svakodnevicom, kolege su nas propitivale sa zanimanjem:

„Koliko pokrivate naučne teme u svojim novinama?“.

„Da li se bavite zaštitom životne sredine?“.

„Koliko je pitanje klimatskih promena prisutno u javnosti?“.

Ljubazno smo i mi odgovarali na njihova pitanja, najveštije što smo umeli, dovijajući se da nađemo primere ovakvog progresivnog novinarstva prisutnog u Srbiji.

Po odlasku nam ostaviše par vizit karti i flašu finskog Lakka likera od arktičkih bobica iz Laponije, koja, kako pretpostavljate, nije izdržala ni do kraja radnog dana.

Dobro je da su nam kolege ostavile ovo, inače vrlo slatko alkoholno piće, jer nam je kad smo shvatili kako izgleda biti novinar u Helsinkiju, a znajući kako to isto izgleda u Srbiji, to piće stvarno bilo potrebno.

Kod nas se, naime, ne izveštava ni o naučnim dostignućima, ni o reciklaži i ekološkim automobilima ni o otapanju glečera i podizanju nivoa mora.

Ovde se na stadionima fudbal igra ljudskim glavama, „Đilas krade 619 miliona evra“, predsednik hoće da ga linčuje „devojčica“, a BIA seče dva minuta snimka s naplatne rampe.

Možda je ipak trebalo da nam donesu još jednu flašu. Bilo kako bilo, od onda do danas nešto se kudikamo promenilo.

Ljudima je dozlogrdio otrovan vazduh, simbol našeg boljeg standarda, kako to reče predsednik, te smo imali seriju protesta protiv zagađenja u Boru, Pančevu, pa i samom Beogradu.

Malo pomalo, i tema zaštite životne sredine prešla je put od perifernog incidenta u domaćim medijima o kojoj se izveštava ili kad se negde prevrne vagon sa sumpornom kiselinom ili leti kada nema drugih dešavanja, do pitanja koje nekako ipak obitava u širem centru društvenog interesovanja. A sa društvenim, došlo je i političko interesovanje.

Na scenu stupaju Zorana Mihajlović i Irena Vujović.

Ministarke energetike i životne sredine pokrenule su programe za zamenu stolarije, postavku termoizolacije i instalaciju energetski efikasnih i ekološki prihvatljivih toplotnih pumpi, kotlova na pelet i tome slično.

U pitanju je mali program, koji ove godine neće imati nikakvog stvarnog efekta na zaštitu životne sredine, ali od naredne godine bi za ove namene država trebalo da potroši 100 miliona evra, što već nije zanemarljiv iznos.

Ako postoji program aktuelne vlasti koji zaslužuje široku podršku javnosti, onda je to ovaj.

Sve sumnje koje opravdano moramo imati u zemlji u kojoj se bez posledica raspisuje tender za kupovinu tableta po ceni od 28.000 evra po komadu ostaju i ovde: i da će se dotirati samo oprema „drugarskih“ trgovaca, i da će prodavci podići cene za iznos subvencije, i da će birokratija biti nepremostiva i da će novac dobijati samo odabrani i da će lokalne samouprave naći način da se omaste za ovoliki budžet. I tako dalje i tome slično.

Međutim, dok se sve to ne dogodi, i ne pokaže da smo se opet uzalud nadali, program kao takav zaslužuje podršku i ako mu se nešto može zameriti u samom startu, to je preterana skromnost.

Srpska domaćinstva troše 50 odsto više električne energije od proseka Evropske unije, a naše termoelektrane su najveći zagađivači na kontinentu.

Čak i da nismo energetski uvoznik potreba za prelaskom na čistije izvore i unapređenjem energetske efikasnosti bila bi urgentna. U tom smislu, Srbiji treba program energetske tranzicije vredan ne 100 miliona evra, nego milijardu.

Isplativost ovakvog poduhvata ne bi se ogledala samo u zdravijem vazduhu i smanjenim stopama obolevanja, već u smanjenju energetske zavisnosti, manjem uvozu, povećanoj privrednoj aktivnosti i boljem životnom standardu.

Ambiciozan, agresivan i sveobuhvatan program energetske reforme treba da bude jedna od temeljnih tačaka ekonomske politike Srbije u narednoj deceniji. I, ako je ikako moguće, treba ga sprovesti profesionalno. Kako kaže slogan, „za našu decu“.