Borka protiv mesečara 1

Time je pokrenuo i lanac i lavinu događaja koji su kulminirali u Prvom svetskom ratu. Ovo je kao posledicu imalo uspon i komunizma i fašizma, te Drugi svetski rat, holokaust i atomsku bombu, a zatim i Hladni rat i Gvozdenu zavesu između dve nove geopolitičke velesile.

Sa ovih nekoliko metaka, Princip je doslovno zakovitlao 20. vek kakav poznajemo. Jer, taj atentat je bio povod za rat koji je nakon sveopšte klanice srušio četiri evropska carstva, što je zatim dovelo do sociopolitičkog vakuuma i socioekonomskih kriza koje su u Rusiji iskoristili boljševici, a u Nemačkoj nacisti – koji su se među sobom još brutalnije potukli samo par decenija kasnije.

Posleratne sile pobednice zatim su hladno odmeravale snage, ali se i posve vrelo mlatile po obodima svojih najnovijih carstava u tom Hobsbaumovom „kratkom“ 20. veku (1914-1991). Ukoliko se pobliže zamislimo, „Čovek koji je izmislio 20. vek“ nije bio Nikola Tesla – već njegov austrougarski zemljak sa Balkana, Gavrilo Princip.

Naravno, Princip nije bio uzrok svih ovih zloglasnih događaja. Kao ni krivac za između 87 i 123 miliona ljudskih žrtava u bilansu raznih krvoprolića 20. stoleća. Sociolozi dobro poznaju fenomen tzv. „nepredviđenih posledica društvene akcije“, što je situacija u kojoj ono što (u)radimo za svoje ishode ima nešto sasvim neočekivano, nenameravano i nuspojavno.

Dakle, stvari koje nismo ni mogli da znamo ili pak umeli da predvidimo. Recimo, kada je uvođenje zečeva u Australiju proizvelo nezamislivu štetu i devastaciju životne okoline ili kada je prohibicija alkohola u Americi nenameravano dovela do uspona mafije i kriminala. A i mnogi istoričari će tvrditi da je Prvi svetski rat bio neizbežan pre ili kasnije, i sa ili bez Principa. Kauzalna veza između Sarajevskog atentata i gulaga, Aušvica ili Hirošime jeste nategnuta kao i statistike o nezaposlenosti u Srbiji, odnosno gaćni lastiš Dragana Markovića Palme.

S druge strane, može se tvrditi i sledeće. Prvi svetski rat uopšte nije bio izvesniji ili neizbežniji od npr. Trećeg svetskog rata između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza nakon Drugog svetskog rata. Obe velesile tada su takođe trčale sprint u naoružanju, gledale se preko nišana, i borile za neokolonijalni uticaj po planeti (i svemiru!), baš kao i Saveznici i Centralne sile svojevremeno.

Šta da je i Hladni rat imao nekog svog Gavrila Principa kao povod, iskru ili varnicu? A da je Princip promašio metu na Vidovdan 1914., da li bi se Lenjin, Hitler i Ajzenhauer uopšte pojavili na sceni? Da li bi se dogodio holokaust da je Hitler bio primljen na studije slikarstva u Beču, da se nagutao malo više smrtonosnog gasa u rovovima, da je i on upucan tokom Minhenskog puča? Da li bismo (Ajnštajnovim rečima) danas „ratovali kamenjem i štapovima“, da je Kenediju i Hruščovu zašuštala telefonska veza tokom Kubanske raketne krize, ili da je prepaljeni Če Gevara bio zapucao na nekog američkog stražara u zalivu Gvantanamo?

Jer, zaista, „Ne možete zapaliti vatru bez varnice“, rekao bi filozof Brus Springstin.

No, batalimo ovakve popularne „šta bi bilo kad bi bilo“ istorije i pročačkajmo one stvarne istorijske nauke. Kako svedoči izuzetni i ugledni istoričar Kristofer Klark, zaista nije bilo ničeg neizbežnog i sudbinski zacrtanog u pogledu izbijanja rata u Evropi 1914. godine. „Veliki“ rat kojim započinje „kratki“ 20. vek bio je rezultat brojnih složenih mehanizama i nizova nesrećnih događaja, kratkovidih zamisli, pogrešnih procena i narajcanih sentimenata u jednoj ultranacionalističkoj društvenoj atmosferi.

Prema Klarkovoj kultnoj studiji (2012), Sarajevski atentat eskalirao je kao globalni sukob zato što su se donosioci odluka, političari, ambasadori, oficiri i intelektualci, kao i podosta običnog sveta, ponašali kao – „mesečari“. Opijeni nacionalizmom, evropske političke vođe i evropski građani somnabulno su, raskomoćeno i širom zatvorenih očiju ušetali u klanicu Prvog svetskog rata. Umesto Principa, ratove 20. veka proizveo je niz sasvim realnih aktera po dvorovima i vladama koji su mesečarski „progonjeni snovima i slepi za realnost“.

Bio je to školski primer sociološke katastrofe nepredviđenih posledica društvenih akcija. Mnogi građani tada su sa oduševljenjem i jarosnom strašću dočekali rat (francuski ambasador u Berlinu 1914. napisao je: „Netačno je da je u Nemačkoj narod miran, a vlast ratoborna – upravo je obrnuto“).

A napalm na vatru vekovima su dolivali i mnogi intelektualci-mesečari. O ratu kao nečemu što „širi vidike“ i „jača karakter“ govorio je još Tokvil, o ratu koji je „život po sebi“ i „uslov napretka“ Emil Zola, o ratu koji je „neophodan da bi spasio državu od stagnacije“ Hegel, o ratu kao „pročišćenju i oslobođenju“ Tomas Man, i o ratu kao „neophodnom“, „prirodnom“, „herojskom“ i „nadčovečanskom“ Niče. U tom smislu, okidač ili vidovdanska varnica pištolja Gavrila Principa bili su tek grudvica koja je zakotljala lavinu smrtonosnog snega.

Na Vidovdan 1989. godine, četrdesetosmogodišnji partijski aparatčik i postjugoslovenski nacionalista Slobodan Milošević održao je svoj čuveni govor na Gazimestanu. Poput one iz Principovog revolvera, i ovo je bila nasilna vidovdanska varnica koja će ubrzo zapaliti poslovično balkansko bure baruta. A i pre toga se kratkovido ili pak sasvim smišljeno varničilo posvud: na Osmoj sednici CK SKS, na isceniranom sukobu u Kosovu Polju („Niko ne sme da vas bije“), pučističkim ukidanjem autonomije Vojvodine i Kosova, smenom rukovodstva u Crnoj Gori, hapšenjem Azema Vlasija itd.

I zanet i ponet vidovdanskom mitologijom, Milošević je antologijski, proročki i mesečarski komotno bio zapretio ratom: „Opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene“.

Drugim rečima, sve je ovo bio još jedan „mesečarski“ niz nameravanih i nenameravanih događaja, odnosno beslovesno rasipanje žiški rata koje su bile zakotrljale balkansko krvoproliće.

Dok je istočna Evropa okončavala svoj „principovski“ 20. vek, podizala Gvozdene zavese i rušila Berlinske zidove, Jugosloveni su umesto pluralizma i liberalne demokratije radije somnabulno odabrali agresivni i militaristički nacionalizam.

Od mrsomudnih i impotentnih intelektualca kojima se dizao na artiljeriju i minobacače nad Sarajevom, sve do Petara Petrovića sa uplatnice koji su bacali cveće na tenkove na putu za Vukovar. A točak, lavinu ili tenkovsku gusenicu istorije naprosto je nemoguće vratiti unazad.

I ni danas se nismo probudili, niti trgnuli iz tog sna ili noćne more naše (post)konfliktne egzistencije. Fantaziramo, maštamo, mitonanišemo, vlažno sanjamo, huškamo, zveckamo oružjem, dogodinašimo u Prizrenu, prizivamo nove svetske ratove i okršaje po kafanama, automehaničarskim kanalima, frizerskim salonima i ostalim Fejsbucima i Tviterima. Poslušajmo samo vidovdanske varnice iz kuhinje Kancelarije za Kosovo i Metohiju ili preletimo naslovnice prorežimskih tabloida.

Jugoslovenski ratovi devedesetih za Srbiju su očigledno i bili i ostali poput Prvog svetskog rata za poražene Centralne sile. Prepustili su ovo društvo besprizornom, zlom i naopakom stanju ekonomske bede i siromaštva, te zloslutne istorijske frustracije koja bi, materijalno gladna i duhovno siromašna, najradije da ispravlja nepravde, zaokružuje etničke prostore i iscrtava granice igrajući se neiživljene i nezanimljive geografije krvi i tla. Ali, važno je reći i da nisu svi među nama mesečarili, niti budno spavali.

Na somnabulno podgrevanje nacionalizma upozoravali su i Ante Marković („Naše zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope“) i Koča Popović („Bašibozuk, bagra i brabonjci ustali su da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Srbi nisu u sukobu sa svetom, već sa samim sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli.“) i mnogi intelektualci Beogradskog kruga iz Centra za kulturnu dekontaminaciju Borke Pavićević.

Par dana nakon Vidovdana 2019. godine preminula je Borka Pavićević. Premlad sam da bih je nazvao prijateljicom, a nedovoljno star da bih je nazvao drugaricom. Ali je ona preciznim jezikom, promuklim glasom, prebistrim umom i zaraznom strašću (otelotvorenom u jarkocrvenom karminu), umela da me periodično nazove na telefon kako bi prokomentarisala i pohvalila moju kolumnu, i kako bismo gotovo terapeutski porazgovarali o ratu i miru, nacionalizmu i marksizmu, kulturi i jeziku. Vukova ćerka, ali i samo svoja, Borka je bila bolji sociolog od većine koju poznajem. I Borka Pavićević nije bila mesečar, već se protiv mesečara borila.

Niti je govorila i pisala zatvorenih očiju. Kada su nacionalisti Vojislava Šešelja i pratećih popova još krajem maja 1990. godine divljački pokušali da prekinu predstavu „Sveti Sava“, i da linčom oteraju glumce iz Bosne i Hercegovine bestraga, Borka Pavićević je ustala i povikala: „Bićete odgovorni za konc-logore u ovoj zemlji!“. I konc-logori Trnopolje, Omarska, Keraterm, Manjača i drugi formirani su već 1992. godine.

Beskompromisna, nadahnuta i kreativna, Borka Pavićević bila je hirurški precizna i dalekovida u svojoj kritici, gnevu, slobodoumlju, prosvećenosti, antifašizmu i humanizmu. Figura veća od života i jedna beskrajno dobra osoba. Preosetljiva na nepravdu i nejednakost, na vidovdanske i ostale ratne varnice, nedostajaće meni lično, kao i našem društvu. I mnogo više nego što to danas uopšte možemo da zamislimo.