Ono što tada verovatno ne znaju jeste da je u pitanju neverovatna figura ili ličnost iz druge polovine 18. veka. Bio je koautor „Federalističkih papira“ koji su formulisali filozofske osnove moderne demokratije, kao i prvi američki ministar finansija koji je utemeljio institucije moderne tržišne privrede. Predvodio je tri bataljona u američkom Ratu za nezavisnost, doprineo je stvaranju američkog Ustava, osnovao NJujoršku banku i list „NJujork Post“. O njegovom životu i delu nedavno je postavljen megapopularni i višestruko nagrađivani mjuzikl „Hamilton“ na Brodveju. Pa ipak, ovaj briljantni čovek je 1804. godine uradio nešto neopevano glupo. Naime, stalno se dovitljivo sporečkavao sa (trećim) američkim potpredsednikom Aronom Burom, koji ga je zatim izazvao na dvoboj, a koji je Hamilton bio prihvatio. Dvoboji su već bili zabranjeni u saveznoj državi NJujork, Hamilton im se argumentovano protivio, a u dvoboju mu je već stradao sin. Ali, tim povodom je poručio da „ozbiljni ljudi ozbiljno shvataju čast“. I, izgubio je život u tom dvoboju u 47. godini.

Formalni dvoboji, naravno, nisu američki izum. Pojavljuju se tokom evropske renesanse kao sredstvo rešavanja konflikata između plemića i njihovih porodica. Dakle, kada je neki aristokratski čova smatrao da mu je čast narušena ili dovedena u pitanje, izazivao je drugog aristokratskog čovu na dvoboj. Pa su potencijalni ciklusi nasilja, osvete i odmazde među porodicama i klanovima efikasno završavani (samo) jednom smrću. Kako u „Boljim anđelima naše prirode“ (2011) svedoči kognitivni psiholog Stiven Pinker, evropska aristokratija je tu čast i dvobojisanje shvatala veoma ozbiljno. Jer, skoro sve je moglo biti predmet narušene časti. Dvojica Engleza su izašli na dvoboj jer su im se potukli psi. Dvojica Italijana su se sporečkali oko toga ko je bolji pesnik (izvesni Torkvato Taso ili Lodoviko Ariosto), što je rešeno kada je jedan od njih, smrtno ranjen u dvoboju, priznao da zapravo nije čitao ni jednog ni drugog pesnika. Ovo ritualno mlaćenje za čast nastavljeno je i u 18. i 19. veku, a u dvobojima su učestvovali i Volter i Napoleon, i Tolstoj i Puškin, od čega je ovaj poslednji i bio stradao. A nije Hamilton bio jedini Amerikanac sa novčanice koji se borio u dvoboju. Sedmi američki predsednik Endru DŽekson (20 dolara) u sebi je imao toliko metaka od dvoboja da je dostojanstveno tvrdio kako „zvecka poput vreće klikera“ dok hoda.

Danas nam ovakve stvari deluju komično. Kultura časti (ili spremnosti na osvetu) vremenom je iščilela pred kulturom dostojanstva i nekakve kontrole emocija. Osim među tinejdžerima i kriminalcima, ugasila se i kultura junaštva pred onim što sabraća Crnogorci nazivaju čojstvom. Za stolom, viljuška je zamenila nož. Naprosto, zakon džungle ili ulice povukao se pred Ustavom i krivičnim zakonikom, a zatim i pred ljudskim pravima. Šta se dogodilo? Niko ne zna baš skroz pouzdano. Institucionalizovano nasilje poput dvoboja ponekad je vekovima ukorenjeno u društvu, a zatim se naprasno povuče poput spolovila u hladnom bazenu. Čast je samo mehur od sapunice koji naduvavaju određeni elementi ljudske prirode (borba za status ili prestiž), ali koji se lako može probušiti. Na primer, smislom za humor. U 19. veku, institucija dvoboja nije nestala toliko zbog pravnih i crkvenih zabrana, koje jesu postojale, koliko zbog – ismevanja. Napirlitani plemići koji se u zoru mlate mačevima ili kuburama postali su predmet sprdnje. Najzad, i međunarodna kultura časti takođe je ispala iz mode u drugoj polovini 20. veka, bar među razvijenim zemljama.

Najbolji primer za to verovatno je bila Kubanska raketna kriza iz 1962. godine. Umesto nuklearnog dvoboja između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, ove dve velesile, i Kenedi i Hruščov lično, radije su hladnoratovski „iskulirali“ potencijalnu apokaliptičnu gužvu. Celu tu stvar su pre posmatrali kao problem koji valja miroljubivo rešiti, a ne kao borbu oko nekakve časti. Hruščov je zato bio povukao svoje rakete sa Kube, a Kenedi svoje iz Turske, uz obećanje da (više) neće napadati Kubu. Naravno, bilo je tu pregovora oko toga kako tačno sačuvati geopolitički ponos i dostojanstvo, ali je svima bilo jasno da je nekakva „čast“ tu najmanje važna. I da je ulog mnogo veći od merenja veličine genitalija i falusoidnih projektila. Ukrajinski metalac i partijski generalni sekretar Nikita Hruščov je to možda najbolje i gotovo besmrtno rekao sledećim (ne)primerenim rečima: „Pa nisam ja neki carev oficir koji mora da se ubije ako slučajno prdne na balu pod maskama. Bolje je povući se, nego otići u rat.“

Sve ove istorijske lekcije su neobično važne kada je reč o odnosima između Srbije i Kosova. Jer, posle mnogo povlačenja i potezanja, beše nov ciklus Briselskog dijaloga u tom prokletom Briselu. Predsednik Aleksandar Vučić je, po običaju, isticao potrebu za „kompromisnim rešenjem“, a usput je najavio i televizijsko obraćanje i, verovatno, referendum povodom (njegovog) potpisa na nekakav normalizatorski sporazum. Ali, uz motive mira, pomirenja i kakve-takve racionalnosti, onespokojava to što u javnosti upadljivo provejavaju i posve iracionalni motivi nekakve časti i dostojanstva. Jer Srbija „ne prihvata poniženja“, Srbija „će braniti svoje dostojanstvo“, Srbija „želi kompromis, ali ne poniženje“ i slične fraze za umno nedorasle. Što sve aludira na ponašanje uvređenog renesansnog plemića u hulahopkama koji poziva na ritualni dvoboj u odbranu časti. Drugim rečima, možda u spomenutom Briselu gubimo sve i svašta, ali dajte da se iz tog „kosovskog čvora“ bar izvučemo „časno“ ili bez velikog blama. Međutim, na politički marketinškom užetu (ne)vešto nazvanom „Srbija se saginjati neće“ smo već visili 1990. godine. Da li zaista moramo opet?

Naime, dežurni analitičari i ostali režimski mudroseri često ističu kako u međunarodnim odnosima, eto, „nema prijateljstva, već samo interesa“. Time otkrivajući toplu vodu ili rupu na saksiji, smatravši je za kosmičku zen-mudrost koja zaslužuje najmanje Nobelovu nagradu za fiziku i mir. Da, neverovatno ali istinito, moderne države mahom jesu prosvetiteljski racionalne tvorevine, a ne tinejdžeri koji se međusobno (ne) simpatišu, prndače i vole. Ali, ukoliko u toj geopolitici zaista nema međunarodnih ljubavi i emocija, onda jednako tako nema ni osećanja – časti. Mi u nekoj društvenoj situaciji možemo da se osramotimo lično, ili mogu da nas osramote žena, prijatelji i deca, ali (srećom) nema više časti među državama. To, međutim, ne znači da živimo u dobu sveopšteg političkog beščašća, već samo da neprimereno konfabuliramo državu u nešto što ona nije i ne može da bude. Čast je stvar koja je eventualno rezervisana jedino za ljudske stvorove od krvi i mesa, ali ne i za društvene ugovore koje nazivamo državama. Dođavola, kako tačno država može da bude „osramoćena“ i „posramljena“, te „dostojanstvena“ i „časna“? Može li država da se izblamira, da vonja, napije se, podrigne, ili ispusti vetar u društvu? Da ispriča neprikladni i politički nekorektni vic o Muji, Lali, pederima, narkomanima i raku u društvu Bošnjaka, Vojvođana, gejeva, heroinskih zavisnika i obolelih od kancera? Država (Srbija) jednostavno nije osoba ili živo tkivo koje oseća te nezgodne i blamantne emocije, niti entitet koji mora čuva svoju čast i dostojanstvo po svaku nakaradnu cenu.

Kada se ljudi i države prepiru oko časti, dotične se ne prepiru oko novca, zemlje ili žena, već oko neke neobične ili misterozne robe koja postoji samo zato što svi veruju u to da ona postoji. Doduše, čast se kao politička dimenzija jeste krvavo vratila u globalnu igru među nacistima u Drugom svetskom ratu. Jer, fraza „Krv i čast“ bila je moto Hitlerjugendovaca u Trećem rajhu, a i danas je naziv za međunarodnu mrežu neonacista. A ni izvesna „Srbska čast“ nije daleko od ove užasne logike. Ipak, u savremenom svetu, sa upadljivim izuzetkom Donalda Trampa i njemu sličnih nacionalista, čast i dostojanstvo samo su jeftini i bedni izgovori za politiku samoizolacije, autarkije i bazda u toplom svinjcu u kojem se rado obitava, sve u ličnom interesu. Kada je reč o spomenutom „kosovskom čvoru“, Kubanska raketna kriza je iznova sjajna inspiracija. Hruščov je tim povodom Kenediju suvoslo ponudio sledeću analogiju i političku analizu: „Ti i ja ne treba da vučemo krajeve konopca tako da vezujemo čvor rata, jer što ga više vučemo ti i ja, taj čvor postaje sve čvršći. I doći će vreme kada više nećemo moći da ga odvežemo, već samo da ga presečemo“. I Aleksandar Vučić i Hašim Tači bi zato i mogli i morali da progutaju lični ponos, i da batale taj narativ o časti već jednom. Insistiranjem na mitološkoj časti, Srbija se ponaša poput nesrećnog Aleksandera Hamiltona koji nevoljno prihvata „časni“ dvoboj, gubi taj duel i odlazi u smrt, dok je gotovo komičan u svom istorijskom anahronizmu. Jer, da li zaista želimo da zbog časti prolivamo krv?