Čemu praznici? 1Foto: Luca Marziale / Danas

I, uprkos proklamovanoj opsesiji radom i protestantskim rmbačenjem po predsedniku Aleksandru Vučiću, u Srbiji je proglašeno čak pet neradnih dana.

Stotinu mu svetih crkvenih i profanih crvenih slova, šta li će ljudi da (ne) rade sa toliko slobodnog vremena?

Da li će, ne daj Markse i Isuse, da odmaraju, uživaju i smišljaju neki bezobrazluk?

Jer odmor jeste otpor (sistemu), baš kao i izvojevano pravo.

Hoće li Uskrs i prvomajski uranak proizvesti i nekakav – ustanak?

I sad, u filozofskoj pauzi nakon posnog asketizma, odnosno posle mrsne šunke i jaja po uskršnjim trpezama, ili pak zasluženog roštilja i piva po socijalističkim vikendicama – hajde produmajmo i o sledećoj stvari.

Čemu uopšte praznici?

Šta mi to tačno slavimo?

Otkud svetkovine i okupljanja?

Nisu li to samo preterane, staromodne, ekstravagantne, skupocene ili rasipničke, pa i epidemiološki rizične društvene institucije?

I šta je to u ljudima u svim kulturama na svetu da, relativno arbitrarno, prosto odrede neke dane u godini, i zatim se okupe i nešto ritualno proslavljaju sa sve pevanjem i pucanjem?

Ništa slično ne rade ostali primati, odnosno čovekoliki majmuni kao naši najbliži prirodni rođaci.

Priča o praznicima, svetkovinama i okupljanjima, nešto je mnogo više od prebrojavanja neradnih dana u kalendaru.

U pitanju je priča o ljudskoj solidarnosti i saradnji, kao i o samim osnovama ljudskog društva.

Pišući svoj doktorat, mladi i briljantni nastavnik filozofije Emil Dirkem krajem 19. veka postavlja sledeće ključno pitanje – Kako je društvo moguće?

Otkud društvo uopšte?

Koje je poreklo društvene kohezije?

Šta je onaj lepak koji nas drži na okupu?

Zašto nismo raspršeni u otuđenu hrpu atomizovanih i sebičnih individua?

Zbog čega osećamo neku lojalnost i dužnost prema svom klanu, srodstvu, plemenu, susedstvu, gradu, veri i naciji?

Prema nepoznatim ljudima na ulici?

Zašto ustajemo starijim sugrađanima u autobusu?

Zašto komšije pitamo za zdravlje i blagostanje tokom vožnje liftom?

Zašto ostavljamo bakšiš i na benzinskim pumpama na autoputevima na koje se nećemo vratiti?

Otkud društvena solidarnost?

Dirkem je ubrzo shvatio da odgovore na to pitanje ne može da pronađe u filozofiji, već samo u nauci.

Međutim, takva nauka još uvek nije postojala, pa se Dirkem nameračio da je osnuje i još dovede na univerzitet. Bila je to – sociologija.

I sad, u najprimitivnijem društvu na svetu (jer i politička korektnost je čekala da bude otkrivena), tj. među aboridžinima iz Australije koji su još uvek živeli kao u Kamenom dobu, Dirkem primećuje jedan zanimljiv obrazac.

Postoje jasni periodi kada su ovi ljudi teritorijalno raspršeni, kada love i sakupljaju, ali i neobični praznični periodi kad se oni zbijaju zajedno, ritualno plešu i pevaju, i proslavljaju toteme svog plemena u krajnje raskalašnim, ekstatičnim i raspojasanim ceremonijama.

I koje traju i po nekoliko dana, a koje je nazvao kolektivnom uzavrelošću.

Slični obrazac primećuje i njegov nećak Marsel Mos među Eskimima (Inuitima), i to u zbijenim periodima zime, i raspršenim periodima leta.

Eureka!

Bio je to odgovor na pitanje koje je tištilo Dirkema, ali i odgovor na centralno pitanje sociologije.

Društvo je moguće upravo zato što se ljudi periodično okupljaju i ritualno susreću.

Zato što se fizički sudaraju, sinhronizuju svoje ponašanje, plešu i pevaju, i zajedno jedu i piju.

Naravno, isti obrazac odlikuje i naša moderna društva, samo što je ovaj među Aboridžinima ili Eskimima bio u svom elementarnom obliku okupljanja oko zajedničkog totema.

Ali, i moderni rođendani, godišnjice, utakmice, koncerti, mitinzi, tribine, naučne konferencije, praznici, sve naše slave i proslave, pa čak i periodični susreti između prijatelja na kafi ili na pivu – upravo je to onaj lepak koji čini neku zajednicu, vezu, i društvo u celini, uopšte mogućim.

„Sama činjenica da se ljudi nagomilavaju, deluje kao izuzetno snažan podražaj“, i „Čim se pojedinci okupe, iz njihovog zbližavanja oslobađa se neka vrsta elektriciteta“, pisao je Dirkem 1912. godine (a neuronauke kasnije potvrdile).

Društveno okupljanje je poput aparata koji naelektriše ili namagnetiše pojedince (prvi naziv za sociologiju bio je društvena fizika), učinivši da u svojim umovima nose ideju društva, i tako od susreta do susreta koji ih periodično naelektrišu.

Praznik je poput magične mašine koja učini da se čovek oseti kao deo nečeg većeg od sebe samog, od sopstvenog džepa ili sebične zadnjice – da je deo društva i da je pripadnik zajednice.

Svi dobro poznajemo taj osećaj, ako smo ikada bili na sportskoj utakmici ili na muzičkom koncertu, na političkom mitingu ili na rejvu.

Na roštilju sa prijateljima ili na prazničnom ručku sa porodicom.

Praznici i praznični rituali ona su drevna tehnologija za proizvodnju društva.

Uostalom, na Uskrs formalno slavimo to što je izvesni Isus iz Nazareta pre oko dve hiljade godina navodno ustao iz mrtvih poput zombija, zar ne?

Dok nikom nije naročito jasno kakve veze sa spomenutim Isusom imaju jaja i posebno zečevi.

Isto je i za Prvi maj – malo ko zna zašto baš tada na žici ili talandari pržimo ćevape, a tačno niko se naročito ne seća američkih radnika i anarhista koji su u Čikagu 1886. stradali na demonstracijama u borbi za bolje uslove rada.

Ali, Dirkemova sociološka poenta upravo je u tome da u svojim okupljanjima i praznicima, uopšte ne praznujemo onaj formalni totem, boga ili heroje. Tada neformalno slavimo sami sebe, svoju zajednicu i društvo.

Jer to društvo je naš osnovni totem, bog ili heroj.

Religija se ne misli, već pleše – davno je poručio antropolog Maret.

I ne plešemo mi da bismo zaista dozvali kišu ili proslavili metafizičkog boga, već plešemo da bismo proslavili naše fizičke društvene veze.

Što je više nego okej.

Šta više, praznici i ceremonije neretko su i svojevrsne biotehnologije za rastvaranje hijerarhija i društvene moći, te za solidarno povezivanje ljudi u društvenu zajednicu.

Kroz istoriju, proslave, festivali i karnevali često brišu ili izvrću hijerarhije svakodnevnog života – muškarci se oblače kao žene, seljaci se pretvaraju da su plemstvo, a vođe se kritikuju i izvrću ruglu.

Posebno kad ćale ili ujak na slavi krenu da bogorade protiv vlasti.

Kad se praznici završe, ljudi se vraćaju svojim uobičajenim životima i društvenim položajima i statusima.

Ali su ovi statusi postali bar malo manje strogi i rigidni, a veze među različitim ljudima za nijansu toplije i bliže.

Emil Dirkem razlikuje i frekventnost i kvantitet, ali i kvalitet i intenzitet ovih društvenih okupljanja, navodeći kako postoje istorijska razdoblja kad „ova društvena međudejstva postaju mnogo češća i delatnija“ i kad „pojedinci teže jedni drugima i još više se skupljaju“, a što može da dovede i do snažnih društvenih promena poput revolucija.

Hm, zašto da ne?

Većinu svog života provodimo u onom običnom, svakodnevnom i profanom svetu.

Ali, poput Aboridžina i Eskima, najveće lične radosti i najdraža sećanja dostižemo u periodičnim, ritualnim i kratkim trenucima prelaska u onaj sveti svet.

Kad postajemo deo celine koja je veća od nas samih.

Kad pripadamo i dobro se zabavljamo, sa eksplozijom pozitivnih emocija usput.

Upravo zato navijači na stadionu bizarno farbaju lica poput urođenika, a fanovi unisono pevaju i pale upaljače (ili bliceve na mobilnim telefonima) na koncertima.

Dirkem je bio u pravu.

Ima nekog misterioznog društvenog elektriciteta kad delujemo zajedno, solidarno ili sinhronizovano u plesu oko našeg totema – sportskog kluba, rokenrol benda, državne zastave, grupe na Fejsbuku, ali i u okvirima naše porodice ili grupe prijatelja.

Svaka čast digitalnim nomadima i Informacionom dobu, te mrskom Skajpu i Zumu.

Ali mi u svojim lobanjama i dalje nosimo umove lovaca-sakupljača ili nomada iz onog Kamenog doba.

Najzad, zato nam i toliko teško padaju tekuće epidemiološke mere, uprkos svim rizicima, opasnostima, pa i zdravom razumu.

I zato su nam neobično važni i zabranjeni kafići i restorani, kao i mature, venčanja, slave, utakmice, koncerti, pozorišne predstave i sve ritualno ostalo. Otuda fizičko distanciranje jeste i ono društveno distanciranje. Jer nema društva bez fizičke bliskosti.

Društvo je i fizička, otelovljena, i krajnje ritualna aktivnost.

Uostalom, kako su naši saplemenici obeležili svoju borbu protiv epidemioloških mera?

U masovnom kolu oko spomenika Stefanu Nemanji – baš kao i Aboridžini oko svojih totema.

Praznici su zato osnova samog društva i društvenosti same.

Oni su društveni lubrikant, taj kultni WD-40, zato što podmazuju društvo da bi ono uopšte funkcionisalo. Nema društvenih veza na daljinu.

Zato su i takve emotivne veze poseban izazov (bar na duže staze) i zato je daleko od očiju, daleko od srca. Ljudi nisu ni Robinzoni, ni pusta ostrva.

Čemu praznici? Zbog ritualnog okupljanja, solidarnosti, bliskosti, pozitivnih emocija i zajednice.

Zbog društva, eto zašto. Srećni praznici!