Cena deteta 1Foto: Luca Marziale / Danas

Koja je cena – deteta? Važi, deca su neprocenjiva za njihove roditelje.

Ali cena i barkod ipak postoje, pa i za one najveće dragocenosti.

Može se izračunati količina dobara i usluga, odnosno ukupnih troškova koji su neophodni za život i blagostanje deteta od njenog začeća do 18. godine života.

A koji podjednako zavise od zakona ponude i tražnje, isto kao i cena nafte, pšenice ili avokada na svetskom tržištu.

Iako takva ekonomska kalkulacija deluje isuviše hladno, matematički mrsko, pa i uvredljivo za mnoge roditelje ili staratelje, mogu se sabrati prosečno utrošena hrana, odeća, obuća, igračke, udžbenici, te troškovi stanovanja, struje i tople vode, lečenja, školovanja i ekskurzija naše dece sve do punoletstva.

A kada se saberemo, tada se oduzmemo.

Jer, kao što roditelji takođe znaju, potomstvo jeste i trošak.

Usput, deca zahtevaju i golemo ulaganje vremena od strane njihovih roditelja, a što je resurs koji bi mogao da se utroši na neku profitabilniju aktivnost (ovako izgubljena zarada predstavlja tzv. oportunitetni trošak).

DECA POSTALA SKUPLJA: S druge strane, naravno da postoje i (ne)merljivo zadovoljstvo i ostale koristi, benefiti ili dobiti od rađanja dece.

Uostalom, kako izmeriti i proceniti ljubav?

Koja je cena za osećanja ponosa, ispunjenosti i smisla?

Vrednost nove društvene uloge (roditelja)?

Produženja porodične loze?

Uspavanke ili bajke za laku noć?

Radoznalosti, uzbuđenosti i sreće zbog donošenja novog života na ovaj svet?

Za poljoprivredna ili seljačka društva, deca donose i određene ekonomske dobiti kao radna snaga u domaćinstvu (često od ranog detinjstva), ali i fizičku i ekonomsku sigurnost roditeljima u starosti (kad ne postoje institucionalni mehanizmi socijalne zaštite).

I u industrijskom dobu, državi su takođe trebali novi mladi ljudi u populaciji da bi činili radnu snagu u fabrikama, da bi konzumirali ono što se proizvodi, i da bi ih država mobilisala kao topovsko meso za svoje ratove.

Ali sve to postaje mnogo beznačajnije u 21. veku.

Hvala mašinama, sve je manje poslova koji zahtevaju mladost ili fizičku snagu.

Robe i usluge se danas konzumiraju globalno, a i ratova je sve manje.

S tim u vezi, možda je došlo vreme da promenimo svoju romantičnu i zastarelu sliku onog zdravog i vibrantnog društva kao zajednice sa gomilom musave dece koja se, izgrebanih kolena, loptaju po komšiluku?

Jer, lična cena za odgajanje deteta je dramatično porasla, a njihova vrednost za privredu i društvo je značajno opala.

Danas imamo manje dece naprosto zato što su deca postala personalno – skuplja.

Kao i skupocenija za njihove roditelje.

I što je sasvim okej!

Manje dece znači i manje neželjenih trudnoća, kao i više pismenih, obrazovanih i zaposlenih žena, dok deca postaju nemerljiva dragocenost umesto potrošne robe za veru, (poljo)privredu i naciju.

Još jednom, svaka ekonomska računica o našoj deci izaziva nelagodu, ali to ne znači da ona ne postoji i da se ne može izmeriti.

Prema jednom takvom računu, prosečna cena odgajanja deteta u Velikoj Britaniji od rođenja do 21. godine života je vrtoglavih – 285.000 evra.

U Sjedinjenim Državama, prosečan trošak odgajanja deteta (do 18. godine) je oko 250.000 (u Njujorku čak 444.000!).

Prosečno dete je jeftinije u Nemačkoj (135.000), Francuskoj (80.000) i Italiji (67.000), mahom zahvaljujući besplatnom ili jeftinom visokom obrazovanju.

U Kini je samo 24.000, ali u susednoj Južnoj Koreji već 200.000 evra.

S druge strane, za one roditelje koji žive u siromaštvu (sa manje od 2,5 dolara dnevno), UNICEF je trošak odgajanja deteta procenio na skromnih 800 evra godišnje, što znači cenu od ukupno 14.400 evra za dete do navršene 18. godine života.

Računica sa sajta balancingeverything.com ističe da, u proseku, globalni trošak za odgajanje deteta iznosi tačno 149.442,48 evra.

(NE)DOVOLJNO: Dakle, prosečna cena deteta je oko 150 hiljada evra, više-manje.

Malo li je na ovu skupoću?

U pitanju je i cena dvosobnog stana u centru Novog Sada.

Ili tri nova mercedesa C klase (200D).

Ili 1,5 kilograma kokaina (po maloprodajnoj ceni).

Ili 107 putovanja Trans-sibirskom železnicom, od Moskve do Vladivostoka, i to prvom klasom.

Ili oko 200 pari Jimmy Choo cipela.

Ili, da, cena jednog deteta.

Koje tada i za taj zamašni novac hranimo, negujemo, lečimo, školujemo, te bezuslovno volimo.

A pitanje od milion dolara glasi – da li najavljene finansijske mere za podršku rađanju mogu da poguraju ove krajnje privatne i seksualne stvari u našoj Republici?

Da učine da se rasplodi više ljudskih životinja?

Jer ljudi jesu racionalna bića, čak i kad u račun uključe emocije.

Drugim rečima, ako je prosečna cena deteta oko 150.000 evra, da li je onda najavljenih 2.500 evra pomoći (300.000 dinara) za prvo dete – dovoljno?

Da podstaknu to neko razmnožavanje?

Pa, istraživanja zaista pokazuju da su za uvećanje stope rađanja u nekoj zemlji neophodne tačno dve stvari – novac i vreme.

Ako želimo više dece, dajmo parovima više novca i/ili više vremena za tu decu.

Kad je reč o vremenu, ono u Srbiji postoji i relativno je izdašno u poređenju sa drugim državama, hvala nasleđu jugoslovenskog socijalizma (najmanje 365 dana plaćenog porodiljskog odsustva).

A već postoji i novac, odnosno roditeljski dodatak, i koji raste za svako naredno dete (prvo dete 100.000 dinara, drugo po 10.000 dinara 24 meseca itd).

Ali uprkos tome, u Srbiji u poslednjih deset godina je uporno sve manje i manje rođenih beba.

Negativni prirodni priraštaj 2011. godine bio je 37.337, a 2020. čak 56.158 stanovnika manje (i to ne računajući migracije).

U čemu je stvar?

Kako u razgovoru za časopis Atlantik navodi Tomaš Sobotka sa austrijskog Instituta za demografiju, kad država uvede novu javnu politiku za podršku rađanju, u prvih nekoliko godina zaista dođe do porasta u broju novorođene dece.

Ovo se npr. dogodilo u Švedskoj početkom 1990-ih (kad je produženo porodiljsko odsustvo) ili u Poljskoj sredinom 2010-ih (kad je uvedeno po 120 evra mesečno za drugo dete).

Međutim, države i društva tada se ubrzo vrate natrag na one stope rađanja od pre uvođenja mera.

Ovakve politike (više novca i/ili vremena) kratkoročno dovedu da pojedini parovi dobiju decu nešto ranije nego što su bili planirali.

Ali dugoročno, efekti pronatalitetnih politika u smislu finansijskih podmazivanja ostaju relativno tanki i skromni.

„ĐINĐIĆEVA DECA“: Ovo je zato što u društvenu računicu o ceni deteta ulaze i mnogo širi ili sociološki faktori, čitava kultura i vrednosti, nasuprot prostim ekonomskim prihodima i rashodima po domaćinstvu.

I ne, ne radi se o nekakvoj modernoj aroganciji, hedonizmu, bezbožništvu ili o jeretičkoj želji devojaka da eto završe fakultete pre nego što se rasplode, i što im spočitavaju naši ministri.

Radi se o, jednostavno rečeno – nadi. Ili o društvenom beznađu.

Dobar primer za to predstavlja Češka, i koja ostvaruje vrtoglavi rast stope rađanja.

Naime, natalitet u Češkoj bio je mizeran početkom 1990-ih u periodu krize i raspada socijalizma.

Ali je zatim počeo da raste, zahvaljujući jednom ključnom faktoru – uvećanju ekonomske i političke stabilnosti u državi i društvu.

Da, i Češka je roditeljima počela da isplaćuje oko 9.000 evra po detetu.

Ali prirodni priraštaj nije toliko porastao zbog rasta životnog standarda Čehinja i Čeha, koliko zbog porasta životne stabilnosti i uopšte sigurnosti u češkom društvu.

A nešto slično se dogodilo i u Srbiji posle 2000. godine.

O tome je nadahnuto pisao Obren Markov u tekstu Sva Đinđićeva deca na Peščaniku.

Svedočio je o generaciji dece koja su bila začeta neposredno nakon rušenja Slobodana Miloševića u jesen 2000. godine.

Zbog čega su ginekološke čekaonice odjednom postale krcate, i za čiju decu u vrtićima više nije bilo mesta.

Ova su deca dolazila u vidu talasa, i bilo je očigledno da ih je značajno više nego ranije, pa su ih (oni demografski i politički svesni) lekari i vaspitači i bili prozvali – Đinđićeva deca.

„Lako je: dajte ljudima nadu. Ne veru, nego nadu. Ne pare, ne stanove, nego svest da je tamo gde idemo okej, i pravedno, i bogato i bezbedno“, pisao je Markov.

I bio je u pravu.

Za ispravljanje negativnog trenda rađanja, umesto jednokratne uplate na žiro-račun, važnija je ona dugoročna pravna i društvena sigurnost.

Kao i nada u jedno bolje društvo za našu decu u budućnosti.

A upravo je to ono što hronično nedostaje u našem društvu.

I što nikakve finansijske injekcije ne mogu da isprave.

Kad se dvoje ljudi odluče na svoj pohotni bezobrazluk u spavaćoj sobi, ne razmišljaju oni o ekonomskim izazovima društava koje stare.

O autoputevima, fabrikama i stranim investitorima.

Niti o patriotizmu, državi i naciji.

A posebno ne o pravoslavlju i Svetom Savi, zlo i naopako.

Uz onaj razgolićeni eros nasuprot tanatosu, razmišljaju jedino ima li nekakve – nade u društvu?

Kalkulišu o ekonomskoj, kao i o ne-ekonomskoj ceni donošenja novog bića ili života na ovaj svet.

O tome koliko će ih ta beba koštati, te imaju li resursa (novca i vremena) za taj izazov ili ne.

Ali razmišljaju i o sledećem.

Koliko će ovo društvo i ovakav svet – koštati njihovo dete?

Koja je cena koju će ono da plati?

I nije li to dete isuviše dragoceno da bismo joj priredili – život u srpskom društvu?