Čije je naše telo? 1Foto: Luca Marziale / Danas

Nakon tragičnih otkrića o silovanjima i seksualnim zlostavljanjima u Srbiji, od uglednih škola za glumice do uglednih škola za naučnice, stvari su mogle da postanu jasne.

Pa ipak, nacionalno frekventno se pojavljuju horde dežurnih negatora koje relativizuju i razvodnjavaju ove seksualne zločine, ako i otvoreno ne krive – žrtve.

U dve različite TV emisije, publicistkinja i teoretičarka Marija Ratković, kao i sociološkinja i hrabra Petničarka Jelena Riznić, nedavno su bile izložene pasivnoj i/ili aktivnoj agresiji, odnosno njihovi muški sagovornici odvratno su ih ućutkivali.

Ovi muškići su bili doslovno frapirani, te mentalno zabezeknuti i samom mogućnošću ženske perspektive kad je reč o seksualnom nasilju i uznemiravanju.

I u tom razgovoru o granicama između udvaranja i uznemiravanja, Ratković je jasno poručila: „Granica je – pristanak“. Ne znači – ne. Pristanak je i alfa i omega.

Rubikon koji se ne prelazi, ali i toliko samorazumljiva stvar, zar ne? Šta tu onda nije jasno? Jer mnogima, nažalost, nije. Ali zašto?

Pa, zato što je centralno pitanje u vezi sa seksualnim nasiljem i uznemiravanjem sledeće – Čije je naše telo?

Na prvi pogled, naše telo je, jebiga – naše.

Ali, naše kulture ne misle da je to slučaj.

Otuda se u razmatranju pristanka i seksualnog nasilja mora uzeti u obzir i jedna antropologija.

Sva društva poznaju oblike seksualnog nasilja koji su društveno zabranjeni.

Ali i oblike seksualnog nasilja i uznemiravanja koji se tolerišu, mahom zbog vladajućih društvenih i kulturnih normi, odnosno običaja i famozne tradicije.

Svaki prinudni seks tada se sociokulturno smešta na kontinuum od zločinačkog do tolerisanog, ili čak sasvim kul i prihvatljivog, jer zašto da ne?

Na primer, ogromna većina društava osuđuje seksualne odnose između bliskih srodnika, između odraslih i dece, kao i prisilni seksualni odnos sa nevenčanom ženom. Međutim, u mnogim društvima, komotno je prihvaćen onaj prisilni seksualni odnos (ili silovanje) između muža i žene u braku.

Da, i te kako postoje nebrojene nasilne i traumatične bračne noći. Neke vrste prisilnog seksa danas su u izvesnoj tranziciji od tolerisanog do zabranjenog, kao što je to silovanje na romantičnom sastanku (tzv. date rape, i za šta ovde i nemamo adekvatnu reč).

Pre samo nekoliko decenija, devojka ili žena koja je prvobitno pristala na sastanak ili dejt (i flert sa konzumacijom alkohola), bila je percipirana kao podjednako kriva kao i silovatelj. Naravno, žene koje tzv. provociraju ponašanjem, odećom ili izgledom i dalje se izdašno smatraju za (ne)odgovorne.

Većina kulturnih definicija seksualnog nasilja u većini društava na svetu u potpunosti je lišena aspekta volje, pristanka ili osećanja žene.

I zato svaki pokušaj da pristanak postane merilo i suština seksualnog nasilja mora da uzme u obzir i kulturu. A ljudske kulture opet daju krajnje raznovrsne odgovore na jednostavno pitanje „Čije je naše telo?“

Mnogi kulturni psiholozi, sociolozi i antropolozi (poput npr. Ričarda Švedera) svedoče o postojanju tzv. individualističkog i sociocentričnog morala u društvu.

Neki govore čak i o individualističkim i kolektivističkim kulturama.

U većini društava na planeti, kao i u istoriji, na vlasti je bio (i ostao) onaj predmoderni, sociocentrični moral.

U tim etičkim okvirima, potrebe, želje i osećanja grupe, institucija, plemena ili društva, stavljaju se ispred potreba, želja i osećanja individue, odnosno žene.

Tek onaj za moderni, individualistički moral, pojedinka je ta koja je u središtu sveta.

Samostalna ličnost ili sopstvo sa autonomnim potrebama i slobodnim željama jedna je istorijska novotarija i sociokulturni kuriozitet. Sociocentrični moral je dominirao kulturama sve do uspona vrednosti Prosvetiteljstva – takoreći do juče, a i to samo na manjem delu evropskog i američkog kopna.

S tim u vezi, kulture na južnoslovenskom prostoru i dalje su u mnogome kolektivističke i sociocentrične, a ne individualističke.

Posebno u vezi sa seksualnošću.

I zato individualistička norma o tome da „ne znači ne“, odnosno da je lični i individualni pristanak najvažniji, učini da mnogima zariba mozak i moralni mu kompas. Prema sociocentričnom moralu, čovek – dakle, i žena – zapravo nije ekskluzivni vlasnik svog tela.

Već smo mi kao osobe, ličnosti, pojedinci, i kao telesna bića, u svojevrsnom vlasništvu čitave zajednice, grupe i njenih moralnih normi.

Prema tzv. etici zajednice, ljudska bića pre svega su članovi širih grupa poput porodica, klanova, plemena, naroda, vera i nacija.

A pošto su ove zajednice tipično patrijarhalne, to konačno znači i sledeće. Da muški srodnici i moćni muškarci zapravo – imaju vlasništvo nad telima žena.

Naše telo nije skroz naše telo ni u mnogim individualističkim kulturama.

Na primer, ako smo dete. I kada se toleriše da nas čak i stranci pomaze po kosi ili štipnu za obraz.

Roditelji sebe smatraju vlasnicima tela svoje dece, pa i do nivoa fizičkog nasilja koje praktikuju.

Dok patrijarhalna društva sebe smatraju vlasnicima i nad jednim veoma specifičnim delom tela – matericom.

Otuda je rađanje dece i državni projekat i javna politika, pa i ministarstvo.

Društva sebe smatraju vlasnicima i naših polnih organa, te udobno diskriminišu i stigmatizuju predbračni i vanbračni seks, homoseksualnost, promenu pola itd.

Ali i vlasnicima onog najvećeg ljudskog organa – kože.

Pa tada i tetovaže i pirsinzi po našem sopstvenom telu predstavljaju svojevrsni tabu ili transgresiju.

Najzad, slično je i sa samoubistvom ili eutanazijom, kada naše telo dobrovoljno (ali opet nedopustivo) odstranjujemo iz društva.

U mnogim kulturama, pa i u onoj našoj, jednostavno ne možemo da radimo sa našim telom, našim matericama, genitalijama, butinama, preponama, kožom ili kosom, pa i sa životom u celini, šta god da poželimo.

Sve to zato što, duboko uronjeni u zajednicu i društvo, mi nismo u potpunosti vlasnici našeg tela, koliko god to blesavo, paradoksalno i sumasišavše zvučalo.

A ovo je gigantski problem za mnoge devojčice, devojke i žene koje se svakodnevno suočavaju sa više ili manje neprimerenim dodirivanjima i komentarisanjima njihovog tela.

Kao da ono ne pripada njima, već svima nama zajedno. I moćnim muškarcima posebno.

Individualni pristanak jeste centralno pitanje kad je reč o seksualnom nasilju.

Ali, dok ljudima koji osećaju i misle u okvirima individualističkog morala ovo deluje savršeno normalno, pravedno i važno, to uopšte ne mora da bude slučaj za zagovornike i verujuće u onaj kolektivistički, predmoderni i sociocentrični moral.

Što moramo da razumemo, ukoliko zaista želimo nekakve promene.

S tim u vezi, feministkinje suvislo govore i o sveprisutnoj – kulturi silovanja.

Ali kulture se veoma sporo menjaju, i upadljivo zaostaju čak i za staromodnim pravnim normama.

Golemi deo naše seksualne etike je arbitraran, pošto naše intuitivno osećanje o tome šta je normalno, a šta devijantno počiva na kulturnoj indoktrinaciji i simboličkom nasilju.

I na odurnim uverenjima da su žene mahom lažljive, nepouzdane, iracionalne, histerične i slično – sve da bismo zadržali naše privatno i kolektivno vlasništvo nad njihovim atraktivnim, zgodnim i seksi telima.

I zato ženama, kao tek rebrima muškog tela, toliko teško priznajemo pravo na pristanak, odnosno na samostalno odlučivanje, zaključivanje, pa i na jednu razboritost uopšte.

„Zaista najozbiljnije mislim, a ti ne poveruj. Šta ti misliš da to ispada da sam ja neko ko svoj kurac usrećujem i mećem okolo u nekoga koga ne poštujem, da ga ponižavam, da potcenjujem? Neko je zaslužio da ja to poželim. Imaš li ti uopšte pojma ko sam ja?“, Danijeli Štajnfeld je poručio moćnik Branislav Lečić.

Ne postoji precizniji izraz kulturnog uverenja da telo Štajnfeld pripada njemu i njegovom nesrećnom spolovilu.

Naravno, kultura ne sme da bude izgovor – iako ona to nevešto jeste za mnoge zlostavljače i pipače.

Jer onda eto, takva je naša kultura, da pipkamo žene, i šta da se radi?

Ne, kultura nije izgovor; kultura je objašnjenje.

U mnogo čemu, ljudska kultura zaista jeste patrijarhalna i silovateljska, a seksualno nasilje je sistem koji traje više hiljada godina.

I tek nedavno se bilo ukapiralo da bi to sve valjalo promeniti i poslati u onu stvarnu istoriju, ili pak dođavola.

U tom smislu, razmislimo o kulturno univerzalnom standardu za identifikaciju seksualnog nasilja u svim ili u većini društava.

Krajnji cilj mora da bude da omogućimo dobrovoljnu, sigurnu seksualnost za sve ljude na svetu. Iako se dominacija muškaraca i te kako zadržala (i) u seksualnim pitanjima, nijedna velika religija ili društveni etički kodeks zapravo ne opravdavaju seksualno nasilje.

Ali usput moramo razumeti i da nisu sve kulture na svetu individualističke kulture.

Na temelju tih saznanja, moramo gradualno menjati naše prakse i kulturne norme, odnosno iskoračiti ka jednoj istinski prosvećenoj modernosti.

Zemlja je okrugla. Voda je mokra. Vakcine su efikasne. I ne znači ne, a pristanak je sve i svja. Naše telo je naše telo. Bar ukoliko zaista želimo da budemo ili da postanemo moderni već jednom.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

5 reagovanja na “Čije je naše telo?”

  1. Pa da, zato je oblik zivota drustva (na ovim prostorima, relativno malim za primer, a ujedinjenih u vrste razlicitosti) uzeo kolektivno (sfrj) u nadredjenosti (moral spc), figuru domacina nerazvijene zadruge, takodje zidovima odredjene uloge u hijerarhiji. Nema solidarnosti nadredjenosti prema individui, ona nije izgradjena, stopljena je sa sazaljenjem ako je pojava ocenjena potrebom pomoci. Ali, sadasnjost ukazuje da je drustvo moralo da shvati dozivljaj , licni. Zato je problem demokratija, razgovor sebe sa sagovornikom bio on pojedinac ili drustvo jer ne pruza oslonac u iracionalnosti.

  2. Iz mog ugla posmatranja (gledala emisiju s Ratkovićevom), drugarica je bila agresivna. A bilo je i apsurda tipa: mušarac ženi može da kaže da je lepa samo u krevetu. E pa, ne znam kako se kod nje do kreveta stiže, ali kod mene postoji uvertra, komplimenti, etc. Taman posla da je krevet rezervisan za lepu reč.

  3. Ne razumem zbog čega se ne objavljuje moj blagi kritički komentar:
    Smatram da što se tiče emisije u kojoj je učestvovala Marija Ratković, nema govora o tome da su muškarci u studiju zagovarali prisilan odnos ili seks. Pa, baš potpuno suprotno, da li je neko ikad čuo da je Đoka Kortina neku ženu prisilio na seks ili da za njega Ne – ne znači ne. Autor u tekstu pravi logičku grešku „Strašilo“. Nije bila teza u emisiji da tela žena pripadaju muškarcima ili da muškarci imaju pravo ne seks posle odbijanja od strane žena. Teza je potpuno drugačija da svako ima pravo da komentariše i procenjuje nečiji, pa i izgled žena. U čemu je tu problem? Pa ako smo individulaistička društva, onda svako ima pravo na svoje mišljenje i procenjivanje. Izgleda da feministička i druga levo-liberalna elita žele da drugima nametnu o čemu smeju da govore i da misle. U tome je suština problema. Marija Ratković želi da muškarcima, pa i ženama, nametne mišljenje da ne smemo da komentarišemo da li je neka žena lepa ili ne, jer je tobože svodimo na seksualni objekat. Ali strogo gledano pa šta, zašto bi meni neko propisivao šta da mislim i na šta ću šta da svodim. To je veoma nadobudno i nipodaštavjuće. Zbog čega bi meni bilo ko docirao kako treba da se ponašam i razmišljem u životu. Određeni krugovi, pa i feministički, daju sebi za pravo da se paternalistički-koje li ironije-odnose prema ostatku društva i određuju šta je politički korektno, a šta ne, šta sme da se kaže, a šta ne. TO je orvelijanski i to nije dopustivo. Muškarci u emisiji su zastupali slobodu govora, a ne seks bez pristanka.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.