Današnji preterano zabrinuti roditelji koji neprekidno lebde nad svojim novorođenčetom, usisavaju mu slince i interpretiraju boju kake, isključivo organski hrane i odmah po odbijanju od sise šalju na časove francuskog jezika, tenisa i solfeđa, zapravo su istorijski izuzetak i sociokulturni kuriozitet. Međutim, u takvom detecentričnom društvenom miljeu (ne)vešto se pojavljuje jedna specijalna podvrsta belog, religioznog i patrijarhalnog muškarca. Kreature koja je narajcano zabrinuta za blagostanje ljudskog fetusa, a koja bi zapravo samo da upravlja ženskim telima, odlukama i slobodama.

Pa je tako američka savezna država Alabama, na čelu sa bledolikim muškićima, nedavno usvojila odurni zakon koji zabranjuje abortus i otvoreno kriminalizuje žene i lekare koji ga izvode. I sad, po već viđenom i umobolno dosadnom pravilu, svaka belosvetska zatucana, nazadna, uskogruda i konzervativna politika ovde pronalazi svoje plodno tlo. Te poput otrovnih pečuraka na fekalnom đubrištu, i u Srbiji bujaju mišljenja, komentari i ostali tvitovi koji aplaudiraju toj nekakvoj Alabami jerbo je zabranila „čedomorstvo“.

Dakle, ko to kaže, ko to laže, da se u Srbiji prezire Amerika? Već imamo pokušaje „južnjačkog“, pardon, „borčanskog“ linča albanskih pekara, trčimo regionalnu trku u naoružanju, geopolitika je najpopularniji nacionalno-kafanski sport bez prepona, usvajamo doživotnu robiju dok prizivamo smrtnu kaznu i tome zlo i naopako slično. A u Beograd je stigao i Starbaks, hvala svevišnjem espresu sa mlekom i plastičnom kašičicom pride.

Izvesni Gojko Stojčević, javnosti poznatiji kao patrijarh Pavle, u Božićnoj poslanici iz 1995. godine već je bio bogoradio protiv majki koje „ridaju nad izgubljenim jedincima“ u ratovima koje je svesrdno podržavao, optuživši ove žene (a ne i muškarce) za „komoditet“ zbog kojeg „nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha“. Ili, episkop LJubomir „Vasilije“ Kačavenda, javnosti poznatiji kao gej, početkom 1993. godine izdejstvovao je zakonsku zabranu abortusa u Republici Srpskoj, predlažući da se ista proširi na „sve srpske zemlje“. Velika Srbija do Alabame!

A kako na ovu temu svedoči kognitivni psiholog Stiven Pinker, sve poveće religije i ozbiljnije civilizacije započele su ubijanjem i/ili zanemarivanjem dece. Mojsije, Išmail, Edip, Romul i Rem, Kir Veliki, Gilgameš, Sargon i Hou Ći (legendarni osnivač prve kineske dinastije i pripitomljavač prosa) opisivani su kao deca koju su napustili njihovi roditelji. Jer slika deteta ostavljenog na nemilost hladnoće, vode, gladi i vukova jedan je sasvim zgodan motiv i za književnost i za mitologiju.

Zbog čega se nezavisno i/ili „kopi-pejstovano“ pronalazi u mitovima jevrejske, islamske, grčke, rimske, persijske, sumerske, akadske i kineske civilizacije. I Jevreji i hrišćani i muslimani prepričavaju mitove o Avramu i kralju Solomonu koji su se proslavili svojim pokušajima infanticida. Judeohrišćanski bog se i lično angažovao u tom kriminalnom pravcu, kada je u svojih „deset egipatskih zala“, opušteno i bez griže savesti, zakuvao i sproveo smrt sve prvorođene dece u Egiptu.

Ukoliko se već pozivamo na pravo na život fetusa koristeći religijske argumente, možda bismo trebali da obnovimo svoje znanje iz samozvano svetih knjiga? Jer sve ovo nije samo lekcija iz kreativnog pisanja bajkolikih kratkih priča koje nazivamo mitovima, već i lekcija o tome koliko je ubijanje dece bilo komotno, rasprostranjeno i uobičajeno kada je reč o ljudskoj životinji.

Istorija i antropologija su nam svedokinje: ubijanje dece bilo je učestalo na svakom kontinentu i u svakom tipu društva, od paleolitskih lovaca-sakupljača do civilizacija sa navodnjavanom poljoprivredom. Sve do krajnje nedavno, 10-15 odsto sve novorođenčadi i dece bilo je ubijano, žrtvovano bogovima, prodavano u ropstvo ili naprosto napuštano nakon rođenja.

Istraživači i poznavaoci istorijskih prilika od Plutarha do danas svedoče kako su u antičkoj Grčkoj i Rimu mnoge bebe odbacivane „u reke, šume i bunjišta“, što je bila standardna praksa i tokom čitavog srednjeg veka i Renesanse. Jedan francuski sveštenik je 1527. godine napisao da „ljudski zahodi odjekuju plačem dece koja su u njima potopljena“. A isto je bilo i u viktorijanskoj Engleskoj, gde su sirotišta sa svojim Oliverima Tvistovima zapravo bila sistematske umiraonice. I svuda su devojčice iščezavale i ginule češće od dečaka.

Pa i u modernoj Kini, babice su pored porođajne postelje držale kofu sa vodom za davljenje neželjenih devojčica, a u modernoj Indiji su im davale duvan, opijum i slične otrove u iste svrhe. A danas? Medicinski, inkubatorski i herojski spašavamo i prerano rođenu decu od po 500 grama, iako od njih često ne očekujemo da budu samostalna i ekonomski produktivna sve do četvrte im decenije života. I u međuvremenu pokušavamo da ih zaštitimo od apsolutno bilo kakve bolesti i nasilja, pa i od prljavih ruku, jedinice u školi i igre žmurki u kvartu, odnosno svake nervoze, nelagode, poruge, uvrede, „mikroagresije“ i vaskolike fiskulture. Biće da je čovečanstvo ipak bilo napredovalo, zar ne? Važan korak u tom napretku upravo je i abortus.

Besramno i kolektivno nesvesno uronjeni u tu mrsku i ideološki gadljivu modernost, nama je danas posve teško da shvatimo zašto bi neko ikada napustio ili ubio svoje dete. Pa ipak, ovaj tradicionalni i „spartanski“ infanticid ima svoje sasvim razumljive biološke osnove. Svaki roditelj mora da razmotri određene troškove i dobiti kada je reč o eventualnom odgajanju svojih potomaka. Posebno kada su seks ili prndačenje jedna tako zgodna i privlačna stvar. Sisari uopšte ulažu neobično veliki i prenapučeno ekstremni napor u pogledu vremena, energije i hrane koju investiraju u svoje mladunče ili sisanče.

A čovek je u tom smislu živuljka čiji je napor još ekstremniji od ekstremnog, kao što to promptno skapiraju svaka neispavana mlada mama i nervozni novopečeni tata. LJudske bebe se naprosto rađaju kao krajnje glavate i plačljive, nesposobne i nemoćne individue. A Mater Priroda je kučka koja ne dopušta naročito bahaćenje i rasipanje resursa ukoliko su šanse za opstanak potomka tanke ili slabe.

Dakle, infanticid se pojavljuje ukoliko je neko novorođenče nenadano i neželjeno, te slabo i bolešljivo. Zatim, ako ne postoji podrška od strane oca ili srodnika. Najzad, i ukoliko se ono rodilo u siromaštvu, bedi, gladi i/ili ratu. A svih je takvih okolnosti bilo tušta i tma kroz istoriju, kao i danas. Tada je bolno racionalnije i suvislije sačekati pogodnije okolnosti i bolje vreme za reprodukciju ili rasplod. Drugim rečima, tek su moderne drangulije tog mrskog Zapada poput ljudskih prava, vakcinacije, nuklearne porodice, relativne sitosti, sporadičnijeg mira umesto rata, institucija socijalne zaštite i uopšte pojave buržoazije ili srednje klase bile dozvolile vladajuću ideologiju nepovredivosti detinjeg života i blagostanja.

To nije učinila nijedna religija, koja u svojim mitovima decu ubija poput insekata. U ranijim i verski uronjenijim okolnostima, novorođeno dete uopšte nije ni bilo smatrano za osobu. Mnogi tabui su zabranjivali dodirivanje ili imenovanje beba sve dok se opasni i rizični period novorođenosti ne okonča, pa se zatim proslavi ceremonijama poput krštenja. Kroz čitavu istoriju, deca nisu postajala deca ili ljudi i nedeljama i mesecima posle (a kamoli pre) rođenja, ili sve dok im to ne priznamo svojim društvenim i verskim ritualima.

I tu najzad pristižemo do problematike abortusa. Pravo fetusa na „život“ jedna je sasvim moderna izmišljotina. I ona je potpuno isključivo proizvod želje tog istog modernog čoveka da kontroliše žensku seksualnost, pošto je tako u patrijarhalnoj mogućnosti. Jer nema šta da ženskinja, dakle poslovična kurva i drolja, troši svoju genitaliju unaokolo kao sapun i bez posledica. Ili tačno onako kao što muškarci inače troše svoje. I upravo zato, ako uzmemo istoriju i antropologiju u obzir, legalni abortus jeste jedno od najvažnijih medicinskih otkrića i sociokulturnih inovacija savremenog sveta. U rangu sa otkrićem vatre, točka, poljoprivrede, penicilina, DNK ili Instagrama. U pitanju je izuzetno važna metoda kontrole rađanja koja je najzad bila smanjila stope infanticida, dakle realnog ubijanja dece, u ljudskim društvima.

Jednostavno, zahvaljujući abortusu, ljudi danas manje ubijaju svoju decu. Nije li to nešto nepojamno moralno, krupno i važno? Jer, treba to ponavljati do iznemoglosti: abortus nije ubistvo. I koliko god to romantično zvučalo, kucanje srca – te banalne hidrauličke pumpe – nije indikator života.

Uostalom, životi ljudi „na aparatima“ uredno se prekidaju po prestanku aktivnosti mozga, a ne srca. A šimpanza ili zebra u zoo-vrtu, miš ili morsko prase u laboratoriji, redovno prase u svinjcu, te mačka na kauču, zlatna ribica u akvarijumu, odnosno krava u klanici i budućem hamburgeru imaju više spoznaje, rasuđivanja, zaključivanja, emocija, osećanja, svesti i samosvesti od ljudskog fetusa. Dok su posve stvarna ubistva beba i zanemarivanja dece, a ne abortusi nad kojima se danas moralno superiorno mrštimo i kršimo pravoslavne prste, bila sasvim uobičajena praksa od kada je sveta i veka. I zato istorijski i sociološki izbor u pravcu abortusa predstavlja izbor u pravcu – života umesto smrti. Života one dece koja su zaista željena, negovana, voljena i samim tim – živa.