Antifašizam (i antirasizam), seks i pank rok muzika su među ključnim sastojcima fenomena Sankt Pauli. Klub je adekvatno smešten na par koraka od hamburške luke. I usred prelepo nestvarnog i nestvarno prelepog kvarta poznatog po seks-šopovima i prostituciji, kao i prvim svirkama tada slabo poznatog benda izvesnog Lenona, Makartnija i Harisona iz Liverpula. Nezvanični simbol kluba je piratska zastava, u duhu antikapitalizma. Klub se ponosi i time što među svojim navijačima ima najviše žena u celoj nemačkoj ligi. Među navijačima Sankt Paulija su i homoseksualci, koji na tribinama otvoreno pokazuju svoju ljubav. Klupski predsednik Korni Litman takođe je javno deklarisani homoseksualac i direktor poznatog erotskog pozorišta u Hamburgu.

Najpoznatiji su po svom antifašizmu. „Mi smo politički osvešćeni. Mrzimo rasiste i fašiste bilo koje vrste. Naši su navijači kosmopolite, i ne priznajemo rasne, nacionalne, verske, polne ili bilo koje druge granice“ – glase reči jednog od vođe navijača FC St. Pauli. Bili su prvi tim u Nemačkoj koji je zvanično zabranio desničarske i nacionalističke aktivnosti na svojim tribinama, i to u eri narastajućeg huliganizma zdesna. Ovi navijači se bave i humanitarnim radom. Naime, imaju svoje humanitarne projekte putem kojih obezbeđuju pijaću vodu za ljude na Kubi, u Etiopiji, u Beninu, Ruandi, Nikaragvi, Kambodži i Madagaskaru. Redovno demonstriraju uz hamburške radnike, pod crvenom zastavom. Istovremeno, odlično se zabavljaju. Nakon što su pobedili minhenski Bajern, dodelili su sebi titulu „Pobednika pobednika Interkontinentalnog kupa“. Novi klupski sponzor, uz rumunsku fabriku automobila „Dacia“, jeste proizvođač erotske opreme. Odmah su odštampali prezervative sa logom kluba – dvadeset hiljada njih. Domaće utakmice otvara numera „Hells Bells“ od AC/DC, a golovi se proslavljaju uz „Song 2“ benda Blur u pank kontekstu kvalitetne „šutke“.

Postoje fudbalski navijači koji se organizovano, kao navijači, protive fašizmu, rasizmu, nacionalizmu, seksizmu i homofobiji. To čine uz dobru muziku, i u bliskoj vezi sa (sopstvenom) seksualnošću. „Mi smo posebni, i želimo da svet bude takav“, poručuju navijači Sankt Paulija. Bez mantre o izuzecima koji potvrđuju pravilo, fenomen Sankt Pauli demonstrira da je navijaštvo pod drugačijom političkom i ideološkom platformom moguće. Da je golove moguće proslaviti francuskim poljupcima, između dva muškarca, na tribinama. Te da se fudbalskog huliganizma i nasilja mogu plašiti nacionalisti i rasisti, a ne obrnuto.

Potreba za grupnom pripadnošću i kolektivnim identitetom, ma šta mi navodni individualci o njoj mislili, jedna je od univerzalnih ljudskih potreba. Navijanje za određeni klub predstavlja jedan od sociološki i antropološki najdirljivijih izraza te potrebe. U parareligijskim ritualima fudbalske utakmice, sve sa pevanjem, farbanjem lica i „kolektivnom uzavrelošću“, ljudi pokazuju svoju univerzalnu prirodu koja je, kao takva, izvan dobrog i lošeg. Sadržaj tog rituala, međutim, podložan je i promeni i etičkoj kvalifikaciji.

Navijači drugoligaša iz Hamburga u svojim lobanjama ne nose drugačije mozgove od navijača u Srbiji niti, suštinski, imaju drugačije potrebe i očekivanja od njih. Svi oni mlataraju zastavama, pevaju neinventivne pesmice, u alkoholu preferiraju kvantitet a ne kvalitet, i nadaju se lepoj reči i dodiru od izabranice ili izabranika svog srca kada dođu sa stadiona kući. Međutim, da li će na tom putu do kuće mlatiti navijače druge nacionalnosti ili navijače koji su nacionalisti zavisiće od političkih vrednosti koje poseduju. A dotične se ne menjaju naivnim evropskim kampanjama protiv rasizma ili novčanim kaznama zbog izlivanja rasističkih bljuvotina na tribinama. Ali, slučaj Sankt Paulija pokazuje da je drugačiji fudbal moguć, te da je vredno i neuzaludno raditi na njemu. Uzgred, FC St. Pauli će od sledeće sezone igrati u prvoj nemačkoj ligi. Možda će i ovaj kolumnista da počne pratiti to loptanje.