Evo rešenja za Kosovo!

I to za džabe, ukoliko se ova kolumna pročita onlajn, te za 50 dinara ako se novina kupuje na trafici. Dok bi bilo zgodno da neko ovu kolumnu doturi Aleksandru Vučiću, iako je čovek rekao da ne čita „Danas“ i da „rešenje nije na vidiku“. Rešenje za Kosovo (pro)nalazi se zakopano u jednom briljantnom naučnom radu, „Svete granice prilikom racionalnog rešavanja nasilnog političkog sukoba“, a koji potpisuju antropolog Skot Atran, psiholozi DŽeremi Gings i Daglas Medin, te politikolog Kalil Šikaki. Rad je objavljen 2007. godine u uglednom časopisu „Spisi Nacionalne akademije nauka Sjedinjenih Država“, broj 104, sveska 18, na stranicama 7357-7360. I takođe je dostupan za džabe, a na polzu čovečanstva.

O čemu se tu radi, za one sa još jeftinijim ulaznicama? U teoriji, zaraćene ili posvađane strane pristanu da polože oružje, pregovaraju i sporazumeju se zato što mir donosi izvesnu dobit za obe strane. Tada u sporazumu i jedni i drugi odustanu od svojih maksimalističkih zahteva da bi uživali u toj dobiti. I svi srećni, pošto je cena nastavka (vrelog ili smrznutog) konflikta mnogo veća od ovog „kompromisa“. Međutim, ovakva racionalna logika traljavih teoretičara i briselskih birokrata je pogrešna, koliko i naivna. Naime, ukoliko jedna ili obe strane u sukobu smatraju da se mirovno pregovara o nečemu što je „sveto“ („sveta zemlja“ poput Jerusalima ili Kosova), tada razum jednostavno ispada iz igre i lobanje. Nema „kompromisa“ ili trgovine sa nečim što je „sveto“ ili tabu. Niko neće prodati svoje dete ili staramajku za milion dolara ili za jahtu sa posadom, koliko god te opcije bile privlačne. „Svetost“ je nešto što ima bukvalno beskonačnu vrednost, pa je onda i nemoguće i „neracionalno“ trampiti je neko banalno dobro ili uslugu.

Imajući ovo na umu, Atran, Gings i ostali organizuju svoj ingeniozni i hrabri društveni eksperiment na temu rešavanja teritorijalnih konflikata. U njemu nisu zgodno anketirali svoje studente iz amfiteatra za džeparac za pivo, već stvarne aktere u izraelsko-arapskom sukobu. Znači, više od 600 jevrejskih doseljenika sa Zapadne obale, preko 500 palestinskih izbeglica, te više od 700 palestinskih studenata od kojih su većina imali simpatije za Hamas i nekakav džihad. Zapravo i nije bio naročiti kumst da za ovaj uzorak pronađu „fanatike“ koji su svoje zahteve smatrali „svetim“ u tom regionu natopljenom krvlju, verom i nacijom. I sad, istraživači su ovom etnički narajcanom i verski prepaljenom uzorku ponudili tri različita mirovna rešenja, a u kojem svako nešto kompromisno dobija, ali i gubi.

U prvom slučaju, ispitanicima je naprosto ponuđena opcija stvaranja i međusobnog priznanja dve suverene države, Palestine i Izraela. I to tako da se Izraelci u potpunosti povuku sa palestinskih teritorija (Zapadne obale i pojasa Gaze), ali da zauzvrat ne moraju da prihvate palestinske izbeglice u Izrael. Nimalo neobično, ovaj „kompromisni“ predlog nije prošao dobro. Radikalniji elementi i kod jednih i kod drugih reagovali su gnevno i sa gađenjem, navodeći da bi se oružano borili protiv ovakvog „ponižavajućeg“ rešenja. U drugom slučaju, ova „kompromisna“ ponuda na stolu je ostala ista, ali je dodatno „zaslađena“ obećanjem mira i prosperiteta u vidu – novca . Dakle, obećane su im donacije od po čak milijardu dolara godišnje i za Izrael i za Palestinu. Umereniji ispitanici tada jesu malo olabavili svoje protivljenje sporazumu, jer milijarda je milijarda, ali su se radikali samo dodatno radikalizovali. Ma ne dolazi u obzir, zlo i naopako, šta su prljavi dolari pred svetom palestinskom i jevrejskom zemljom! I sve bi to bilo prilično depresivno i onespokojavajuće, da se u igri nije pojavio treći slučaj, ingeniozni scenario ili odistinsko rešenje. U trećoj varijaciji na temu mirovnog sporazuma, kompromis oko ovih „svetih“ tabua bio je pažljivo preformulisan i drugačije jezički uokviren. Isto rešenje u vidu uzajamnog priznanja ili pravno-obavezujućeg sporazuma između dve države, Izraela i Palestine (čitaj: Srbije i Kosova), bilo je predstavljeno u specifičnoj lingvističkoj formi. To jest, jedne simboličke „Mirovne deklaracije“ u kojoj bi „neprijatelj“ jednostavno „priznao“ svete vrednosti druge strane, i kompromisno bi „odustao“ od pojedinih sopstvenih svetih vrednosti.

Dakle, u hipotetičkoj deklaraciji koja je ponuđena Izraelcima, Palestinci bi „odustali od svog svetog prava na povratak u Izrael“ i „priznali bi istorijsko i legitimno pravo jevrejskog naroda na državu Izrael“. S druge strane, u „sporazumu“ koji je ponuđen Palestincima, Izrael bi „priznao istorijsko i legitimno pravo Palestinaca na suverenu državu, izvinio bi se za sve zločine počinjene prema palestinskom narodu, i odustao bi od svog svetog prava na Zapadnu obalu“. I, abrakadabra, odjednom je sve bilo okej! Drugim rečima, drugačije reči su te koje su napravile ključnu razliku! Svojevrsni pregovarački „mito“ u formi čistog novca ili vrednosti „mira i pomirenja“ jednostavno nije radio taj mirovni posao. Ali, posve neverovatno, simboličko priznanje i jezički ustupak u vezi sa „svetom“ vrednošću druge strane, dramatično je smanjio osećanja gneva, gađenja, i spremnosti na upotrebu nasilja.

Implikacije ovog sociološkog eksperimenta i manipulacije moralnom psihologijom su dalekosežne, koliko i zapanjujuće. Otkriti bilo šta, ali bukvalno bilo šta, što „smekšava“ tvrdu stolicu izraelskih fanatika i palestinskih radikala ravno je čudu, zar ne? Standardne metode neobaveštenih birokrata, neukih diplomata i ostalih Federika Mogerini koje naivno tretiraju svoje sagovornike kao racionalne aktere kojima nutkaju razne šargarepe i bombone u trampi za kompromis, zapravo nisu od koristi, niti imaju smisla. I, mada ne po zvučnosti, ovaj eksperimentalni slučaj Izraela i Palestine, može se izjednačiti sa slučajem Srbije i Kosova. Zbog motiva svetosti i tabua, razgraničenja, razmene teritorija (i/ili stanovništva), „terorizma“, „okupacije“ nasuprot „borbi za slobodu“, te prekobrojno ubijenih, proteranih i unesrećenih.

Ili, zato što za Srbiju – ali i za Kosovo – Kosovo jeste jedan sveti predmet. Za prve zbog „svete“ mitologije, religije i istorije, a za druge zbog „svete“ borbe za slobodu od ugnjetača i etničkih čistača. A, prisetimo se, jednostavno nema trampe i racionalnih kompromisa u takvoj situaciji. LJudi koji su prepaljeni nacionalističkim ili verskim žarom smatraju da su određene vrednosti svete, bio to suverenitet nad određenom teritorijom (za Srbe) ili pak priznanje drevnih i/ili nedavnih zločina (za Albance). Kompromis oko ovih svetih vrednosti u ime nekakvog mira, stabilnosti, prosperiteta, članstva u Evropskoj uniji ili NATO, te milijardi dolara na dugoj šargarepi ili štapu je naprosto nemoguć zato što je u pitanju – tabu. Sasvim je moguće da Vučić zato toliko zapomaže i kukumavči, navodeći da je rešenje predaleko i nije na vidiku. Jer nas i sama pomisao na ovakav kompromis prikazuje kao izdajnika, kvislinga, plaćenika ili pak kurvu.

A šta je onda famozno rešenje za Kosovo? Kako eksperimentalna društvena nauka pokazuje, rešenje je u tome da Srbi i Albanci, posve deklarativno i simbolički, jednostavno priznaju svetost „tuđim“ svetinjama. Ili, sasvim konkretno i relativno banalno, rešenje je u tome da u jednoj pažljivo napisanoj „Mirovnoj deklaraciji“ Srbi priznaju kosovskim Albancima njihovo „sveto“ pravo na suverenu državu na Balkanu. Uprkos „svetosti“ Kosova kao srpske zemlje ili teritorije. I da se u istoj deklaraciji jasno izvine za sve zločine koje su bili počinili prema Albancima, od Balkanskih ratova do Miloševićevih devedesetih. Jer to je sve ono što Albance tišti. S druge strane, kosovski Albanci u ovoj hipotetičkoj „Mirovnoj deklaraciji“ moraju otvoreno priznati da Kosovo jeste jedna istorijska i kulturna svetinja za Srbe i Srbiju. Uprkos „svetosti“ sopstvene borbe protiv srpskih „ugnjetača“. I, da se u istoj takođe izvine za svoje zločine prema srpskim civilima. Uz poziv prognanim Srbima da se vrate na Kosovo, te jasan i nedvosmislen stav o pravu preostalih Srba da žive, rade i privređuju na Kosovu kao ravnopravni i slobodni građani bez straha od progona i nasilja. Jer sve to je sve ono što Srbe tišti.

I to je to. Deluje šašavo, ali naučni eksperimenti pokazuju da ovakva hipotetička „Mirovna deklaracija“ pomaže, i to mnogo više od razmene teritorija, razgraničenja, milijardi dolara, mira u svetu ili zdravlja delfina sa izbora za mis. Jedino u takvoj simboličkoj deklaraciji i situaciji, svi (deklarativno!) gube nešto od sopstvene svetosti, dok uzajamno priznaju „tuđe“ svetinje. Uostalom, tako su se već (i posve naprasno) bili pomirili katolici i protestanti u Severnoj Irskoj. Jedni drugima su otvoreno priznali njihove beskonačno vredne svetinje: britanski suverenitet i irsku borbu za slobodu. I položili su oružje i počeli da sarađuju. Dakle, i jedni i drugi, jedni drugima moraju da priznaju pravo na njihove svete vrednosti, bila to istorija i mitologija, ili pak borba za slobodu i nezavisnost. I jedna i druga strana moraju da shvate, prihvate i iskažu ove moralne vrednosti u međunarodnoj javnosti, kao i jedni pred drugima. I tek tada se radikalizmi, frustracije i nevolje volšebno smanjuju. A ko zna, možda se i Nobelova nagrada za mir pojavi na geopolitičkom vidiku. Racionalna rešenja za naše iracionalne svetinje postoje, samo ih valja razumeti i potražiti. U društvenim naukama.