Ljudski um je neprestani tragačza formama, kategorijama, modelima, grupama. Postupanje sa stvarnošću tako što će se delovi te stvarnosti grupisati po sličnosti i potom stavljati u mentalne fioke nešto je što ljudi svakodnevno čine. Da bi impozantna veličina ljudskog mozga uopšte mogla biti korisna u procesuiranju bolno raznovrsnih i vrišteće šarenih informacija iz sveta oko sebe, nužno je grupisati ih.

 Tako imamo drveće, automobile, miševe, Kineze, zamrzivače, krompire i komšije. Međutim, kako u studiji „Žene, vatra i opasne stvari“ svedoči lingvista DžordžLakof gotovo sve kategorije predstavljaju fiktivne stereotipe. Ništa čudno: nauka je posebno dobra u raskrinkavanju ovih stereotipa, te se vremenom doznalo da delfini nisu ribe, da je čovek veliki majmun, a čvrsta materija većim delom tek prazan prostor. Biolog i, docnije, čuveni istraživačseksualnog ponašanja Alfred Kinsi doznao je da ne postoje dve ose koje su iste – a kamoli dve iste osobe kada je o njihovoj spavaćoj sobi reč. Zaista, iako i malo dete „zna“ šta je to „riba“, biolozi imaju ogromnih problema da realno omeđe veoma raznovrsnu kategoriju „ribe“. Mnogi insistiraju na tome da „riba“ i ne postoji većje posredi tek stereotip laika. Iako operišemo kategorijom „majke“ svedoci smo problematike precizne kategorizacije majke u slučajevima starateljki nad usvojenom decom ili žena koje doniraju svoje jajne ćelije. Granice između kategorija najčešće su toliko nejasne da dovode u pitanje i samu kategoriju.

Naravno, ono što je ovde od konkretnog interesa tiče se temelja rasizama, nacionalizama, kao i stereotipa i predrasuda uopšte. Jer, bliska ali i neistinita izjava „ptice lete“ stereotipna je i gotovo diskriminišuća prema pingvinima, nojevima i dobro podgojenim kokoškama na rasistoidan način na koji je to stav „Romi kradu“ prema Romima. Zelena maslina i zeleni čaj proizvodi su iste biljke kao i crna maslina i crni čaj. Isto je i sa belim, crnim, žutim, zelenim ili ružičastim ljudima. Evolutivno i genetički gledano, koncept rase je dokazano izlišan i besmislen. Nacionalna i etnička pripadnost, koje igraju toliko značajnu ulogu u balkanskom kontekstu proteklih par decenija, još su varljivije i krhkije stvari. O ovome najbolje svedoči ubrzano prelepljivanje nalepnica sa nazivom države po automobilima. Stvarnost svedoči i o mogućnosti postojanja etničkih bućkuriša poput Švajcarske, kao i tranzicija od Ulemek ka Luković. Mnogobrojni živući rezultati etnički mešovitog braka na vrlo jednostavan i banalan način ruše celu tu kulu etnosa čiji se natprirodni značaj svakodnevno servira.

Čini se da se može naslutiti kuda ovaj argument vodi: u kulturni relativizam, političku korektnost i jezičku hiper-senzitivnost. Međutim, nije baš tako. Iako mnoštvo NVO aktivista i seminara nastoji ubediti javnost i stanovništvo Srbije u svu „nepostojanost“ stereotipa i predrasuda, stvari nisu tako jednostavne. Niti je dovoljno niti moguće jednostavno se zamisliti, uhvatiti za ruke i učiniti da stereotipi nestanu. Nerealno je postojanje liberalno individualističke i politički korektne utopije bez viceva o plavušama ili Crnogorcima.

Jer, prvo, kategorije su nužna i urođena (nus)pojava našeg uma i, drugo, kategorije su socijalni produkti sa veoma realnim posledicama, čak i kada same nisu veoma realne. To što delfini realno nisu ribe ne sprečava nas da o ovim životinjama ipak najčešće mislimo kao o ribama. Ili o čoveku kao o ne-životinji. Slično tome, to što velika većina Roma realno ne poseduje krivični dosije nažalost ne sprečava poslodavca da Roma ne primi na posao. Niti je Srebrenicu sprečilo to što nema realnog utemeljenja za diferencijaciju „Srba“ i „Muslimana“ u Bosni ako izuzmemo kratkotrajuća prezimena i par različitih religioznih obreda. Iako fiktivne, kategorije postaju presudne u odlukama poput onih ko će ući u autobus, a ko u masovnu grobnicu. I u manje brutalnim primerima, sva naša dobra volja teško će nas sprečiti da svaku osobu „kosih“ očiju nazivamo „Kinezom“. Uprkos mnogobroju grešaka koje se time čine, kakofoniju podataka iz spoljašnjeg sveta um mora nekako procesuirati, srediti i uredno poslagati u fioke. A umesto NVO-maštanja o tome kakav bi um trebalo da bude, bolje je saznati kakav jeste i videti šta se sa tim može učiniti.

U čemu je onda rešenje i šta se može učiniti povodom toga? Da li je ljudsko ponašanje osuđeno na stereotipe, lažne kategorije i lošu statistiku čije je izvorište u računaru iz naših lobanja? Da li nas je evolucija osudila na nacionalizam? Naravno da ne. Problem nije u kategorijama, veću favorizaciji određene kategorije. Ova favorizacija najčešće izvire iz zlih nagovora pojedinaca koji od toga imaju koristi. Pre nego što su izmišljene rase i nacije, ljudi su delili ljude na neki način, kao što će i nastaviti da to čine kada fenomeni rase i nacije izgube na snazi. Ljudi će uvek deliti ljude i stavljati ih u određene stereotipizirane kutije. Ali nije stvar u tome što ljudi relativno proizvoljno dele jedni druge, većkako se odnose prema tim delovima. Problem je u većem poštovanju prema kategoriji kojoj se sam pripada i/ili manjem poštovanju prema kategorijama čiji se član ne biva. U tome je stvar sa rasizmima, nacionalizmima i patriotizmima. Dakle, problem nije u tome što postoje fioke, veću tome što se postoji fioka koja je „gornja“ i koja je „donja“.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.