Fusnota o Balaševiću 1

Celokupna evropska filozofija samo je niz fusnota na Platona – jednom je izjavio britanski filozof Vajthed.

I Fusnote ovog sociologa i kolumniste takođe su samo nevešto umetnuti komentari, opaske, idejice i igrice rečima. Samo niz fusnota na – Đorđa Balaševića.

Umro je Đorđe Balašević.

Isto kao i moji prijatelji i porodica, odjednom sam shvatio da je on bio deo mog života u meri u kojoj nisam ni verovao da jeste.

Neodvojivi element mojih i naših tekstova, poetika i politika, načina razmišljanja i svetonazora.

Redovni saputnik na putovanjima, svadbama i daćama, u radostima i tugama, te zaljubljenostima zagledanim niz Kej kao niz prugu.

I, (ovako) svesno ili ne, svi smo mi bar ponekad imitirali Đorđa Balaševića.

Bledo poput platonovskih senki, nastojali da kopiramo tu osećajnost, šarm, humor i štim.

Prošlog vikenda, i verovatno poslednji put, plakala je cela Jugoslavija.

Ali, hej, budi jaka ti, najlakše je plakati?

Fusnota o Balaševiću 2

I spavaj, mala, mašala?

Plakala je i Ilica i Virovitica, i stanica u Puli, i Montenegro Ekspres, i dobra noć Banjaluko, i Vukovar (kojem Dunav tamjan odranja), i uplakana čobanica Bosna (čudno ime za devojku?).

Kao i Novi Sad.

A plakao sam i ja.

Kao i moja žena, i moji prijatelji, i moj otac.

I ne umemo to skroz da objasnimo ni sebi ni svetu.

Zašto se osećamo kao da je umro neko naš?

Pa, možda zato što jeste.

Ali neka ne drže govore Đorđu Balaševiću.

Neka drugom pletu lovore.

Posadimo mu na grobu samo ruzmarin.

Cela ta posthumna gužva, nije li i to samo još jedna parada pijanstva i kiča?

Tužni treći čin?

Nažalost, Đorđe Balašević jeste umro mlad.

I đavo ga je ispratio glavnim sokakom.

Crni golub je doleteo na njegov dlan, a mali nemi slavuj mu sleteo na prag.

Nestao je cirkus u širokoj ravnici.

Međutim, nama preostaje da se zapitamo nije li u pitanju samo fol i jeftin trik?

Kao i hoćemo li već sutra, čim prođe neko vreme, samo retko pomišljati na to?

Đorđe Balašević je bio i čovek koji je gotovo neprekidno bio vedar i nasmejan.

Šeret i šaljivdžija, te stendap komičar i pre nego što je to postalo kul.

On nije bio luzer (ne, naprotiv) i osmeh je bio njegov lajtmotiv.

Koliko god taj osmeh ovde bio događaj.

Pa čemu onda tuga i žalopojke?

I šta je tuga za d-mol?

Staje li sva dubina vojvođanske melanholije u prosto oplakivanje?

Ili to – nije to?

Već bluz mutne vode jednog panonskog mornara i ratnika paorskog srca?

Duše slovenske, koja sada ore nebeske njive?

Plačemo i zato što nekako ne možemo da se oprostimo.

Ispravnim rečima Pece Popovića, tada bi se oprostili i od svega dobrog u nama.

Kao i od svega što nas deli od gadova oko nas.

Balašević je postao neraskidivi deo kolektivnog identiteta i zato što se toliko prepliće sa našim ličnim istorijama i pratećim nostalgijama.

Besramno lično, za svoj prvi honorar koji sam dobio za neki tekst u novinama (Vojvodini Mihala Ramača), još u srednjoj školi, kupio sam original kasetu Balaševićevog albuma.

Umesto par mandarina, i rođendanski poklon koji sam dobio od svoje prve devojke (prve ljubavi – tihe, nezvane, same?), bila je Balaševićeva knjiga, sa posvetom Mom Crnom Labudu, jer samo retki nađu retke.

I naravno da se ona posle udala, otprilike kao Buba Erdeljan ili poslednja nevesta.

Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja onda?

Ili je nevažno sve to skupa?

Sećanje jeste smešna lupa, koja čudne stvari uveličava.

Zato što, srećom, kada ovaj sin jedinac danas dođe kući – tu si ti.

I tu će tvrđavicu malo teže srušiti.

A drugi bi sve imalo smisao, i drukčije bih život pisao, samo da sam znao da postojiš, mila.

Ti, moj saputnik i moja provincijalka.

Jer, oženiću se iz Banata.

Za nas Novosađane, Balašević i nije bio tolika regionalna i globalna, koliko lokalna superzvezda.

Neko ko je naprosto bio tu.

Oduvek i zauvek, kao dobri duh ovog grada.

Iza ćoška, na biciklu ili na Štrandu, a najčešće kod svoje kuće u ulici Jovana Cvijića.

Bez visokih zidova ili bodljikavih ograda, gde je i odrastao, i gde danas rastu druga deca.

Pored njegove kuće na Salajci, alternativno kroz Dositejevu (206 koraka), redovno prolazimo svaki put kad sa Detelinare ili Novog naselja valja stići do Podbare ili do centra grada.

Kad, recimo, treba zameniti pregorelu sijalicu ili otpalu felnu, a po brojnim prodavnicama auto-delova u Temerinskoj.

Ili samo produžiti ka auto-putu i Beogradu za obaviti to nešto.

Kad nije preplivavao Dunav, Balašević je rasipao korake od Mičurinove do Detelinare.

Dođavola, ja sam na toj Detelinari odrastao, a u toj istoj Mičurinovoj živeo, nakon što sam se odselio od roditelja.

I tuda takođe rasipao korake, upravo kao pijan dinare.

Ili, odmah ujutru nakon jednog od njegovih koncerata na Spensu, sa prijateljem sam otišao u Ulicu Jovana Cvijića.

Dočekao nas je sam Đorđe Balašević, tek malčice umoran od sinoćnog koncerta i na kojem smo sva trojica bili.

Pa smo sa njim, za njegovim crnim švapskim astalom, uz kafu i gusti sok dugo razgovarali, šalili se i smejali.

Jednom sam, oko ponoći na benzinskoj pumpi u Partizanskoj ulici, bio točio benzin i kupovao cigarete.

Pristigao je i Đorđe Balašević da kupi sladoled za decu.

Čim me je video, i pre mog bezveznog Dobro jutro, šeretski mi se javnuo sa – Di si, Mađar?

Naprosto, u Novom Sadu, Balašević je bio i komšija. Ali će nam opet trebati decenije da ukapiramo kakvog smo to komšiju izgubili.

Onog koji je drvo razumeo prvo, jednom posadio lipu – a mi smo dospeli za taj hlad.

Nema pristojno vaspitane osobe na ovim nevaspitanim prostorima, a koja nije prošla kroz bar fazu slušanja Balaševićeve muzike.

Istina, za nas tvrde pankere i šatro alternativce, on je bio preterano melanholičan i mekan, previše mejnstrim i nekako slow motion.

Moralo mu se odupreti, ako se držalo do sebe.

Bilo je tu i previše tamburaša, salaša i rezanaca sa makom, bar po ukusu urbane omladine.

Pa opet, novosadski pank bendovi su 2007. snimili kompilaciju Neki noviji klinci sa obradama Balaševićevih pesama.

Kao svojevrsni omaž svom komšiji, njegovim rečima i sentimentu, a od kojih se u ovom gradu jednostavno nije moglo pobeći.

Uostalom, šta prebirati na gitari po ekskurzijskim šaragama – ako ne Balaševića?

Bio je i ostao veći od života, jugoslovenski Bob Dilan, vojvođanski Brus Springstin, ali i otvoreno zabranjivani, odnosno istinski panker u svojoj borbi i gnevu protiv sistema.

Jer, Balašević je bio i svetionik ili lučonoša mira na Balkanu.

Još 1987. je preklinjao da samo rata ne bude.

I zatim tvrdio da smo mi ti koji smo krivi.

Pa onda, putuj Evropo.

I da ne možeš prebrojati mrtve, jer su se carevi igrali rata.

Pesmu o ubijanju Vukovara hrabro je objavio već 1993.

U Sarajevo se vratio u februaru 1998, u Pulu 2001, a na pretnje atentatom odvažno uzvratio rečima: Pa, Sarajlije su pet godina mogle da budu na nišanu!

I zaista, most se pružio gde god da je on stao.

I da, nije on hteo da odvoji Vojvodinu, već samo da Vojvodinu pripoji svetu.

Kako svedoče društvene mreže, jedan maturski rad iz sociologije Emine Imamović nosio je naziv Pacifizam u djelima Đorđa Balaševića, a sa fusnotom Đoletu umjesto maturske slike u izlogu.

Naprosto, prema njegovim i tim univerzalnim vrednostima: zumbuli su zumbuli, a ruža je ruža – pa i da na kraj sveta iznikne.

Bio je kosmopolita, Sloven, belac i slobodni strelac. Hlebotvorac, čestit soj.

Pa manite nas onda svi vi – čiče, zli dedaci, generali i brkati majori.

Nismo mi ni njihovi ni naši, već samo i jedino svoji.

Ljudi će se zauvek sećati i gde su bili i šta su radili kada su čuli da je Đorđe Balašević umro.

Kao ta pokretna spužva, ja sam se našao za šankom u izvesnoj Pivoteci, tik do spomenute Mičurinove.

Pa onda naspi još jednu?

Za umorne livce, za proletere, pošto večeras treća smena vraća tuđi dug?

I ne pitajte, tu pred svima, šta to na dnu čaše ima.

Neko pijan lakše život odrobija.

Ali, kao da je ceo Novi Sad tada zastao na trenutak.

Ni ja ponekad ne znam šta mu je.

Novi Sad se tada podsetio da je grad.

Bitange su se sklonile sa ulica i, jebite se devedesete, podsetili smo se šta to tačno znači živeti slobodno.

Dok je, sa reporterima koji (danima) jedva zadržavaju suze, vest o Balaševićevoj smrti bila prva vest u TV dnevnicima i RTS i HRT, i N1 i Al Džazire.

I to pre vesti o ustoličenju novog patrijarha.

Ništa neobično.

Jer, Balašević jeste bio i ostaće onaj sekularni i humanistički patrijarh ili bogotac popularne kulture (post)jugoslovenskih naroda i narodnosti.

Ostaće okrugli trag na mestu šatre.

Danas svet ima malo manje boje.

I sa one lipe, dim je leteo do neba.

Na kom su, nema ih više, stari Nestorov, gos’n Čeda, i – još jedan.

Nema više Đorđa Balaševića.

Gubitak jeste nenadoknadiv.

Mlad je, kažu, bio i kad je umro.

Najveći živi jugoslovenski kantautor više nije među živima.

A ko će o nama, Vojvođanima i ljudima sa ovih prostora, pričati i pevati sutra?

O našim mentalitetima, karakterima, melanholijama, sudbinama, mržnjama i ljubavima?

Računajte na nas, čika Đole? Ili jedino ta stvar nije ponajbolje ostarila?

Teče li i danas u nama krv partizana?

I znamo li zašto smo tu?

Ili nam pak ostaje – samo to što se volimo?

Balašević se nepovratno ugradio u naš DNK, u saundtrek ili u portret naših života.

Zvučaće otrcano, ali klišei su tu sa razlogom.

Bio je najbolji duh ovog grada i najbolji duh one zemlje.

Beskrajno hvala Đorđu Balaševiću na svemu.

Pa i na tome što je svojim rečima i stihovima, osećanjima i vrednostima, te pogledima na svet, na ljubav i rat, na život i smrt, upravo on bio napisao – i ove fusnote.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

39 reagovanja na “Fusnota o Balaševiću”

  1. Veština je biti čovek, Đoletu je to sa lakoćom polazilo od ruke. Nisu ga voleli samo škartovski štakori, duhovni smradovi, bušibaždija sa dna kace. Jeste, svi koji imaju dušu dele isto osećanje da je otišao neko njima blizak i voljen, neko naš. Otišao je Đole sa ruzmarinima, preplivao Dunav, ostavio nam u amanet veliko duhovno blago za neka buduća pokoljenja, za neke nove klince, da i oni uživaju u čistim, nepatvorenim emocijama kao i mi koji smo ga voleli od srca, iz duše.
    Hvala ti Đole na svemu, nastavi da oreš nebeske njive mi ćemo se i dalje sladiti sa one tvoje čuvene šljive. Slava ti.

    • Puko nabrajanje Djoletovih stihova, pokušaj da se uveže u neki naslućujući smisao, neuspešno ….manje je više!
      Bar to je trebalo naučiti od velikog pesnika !

  2. Otisao je covek koji prosto nije znao ili hteo da mrzi, da uzima stranu u bratoubilastvu. Mi koji smo se i time bavili ga nismo uvek razumeli i odobravali. Mnogi od nas su tek sada shvatili da je otisao najveci moderni pesnik koji je stvarao na srpskom jeziku (bez konkurencije).

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.