Već dohvatiti i razumeti njegov briljantni esej „Beleške o nacionalizmu“ iz oktobra 1945. godine. Odmah nakon rata, Orvel se u tom eseju grubo obračunava sa britanskim nacionalistima i sa njihovim posleratnim trijumfalizmom. On brutalno raskrinkava i mitove, obmane i zablude koje nacionalne elite uredno nutkaju materijalnoj i duhovnoj sirotinji. Dragi (drugi) dnevniče u pola osam, da li je to taj „autošovinizam“? Ili pak dijagnoza za jedan opaki i podmukli virus uma nazvan nacionalizmom, a koji očigledno stoji izvan vremena i prostora? I dijagnoza od koje možemo mnogo da naučimo u Srbiji danas? Zato, u ovim jubilarnim ili okruglastim 300. Fusnotama, šta tačno kaže drug Orvel?

„Pod nacionalizmom mislim pre svega na naviku da se uzima zdravo za gotovo da se ljudska bića mogu klasifikovati kao insekti i da se celi blokovi miliona ili desetina miliona ljudi mogu sasvim pouzdano etiketirati sa ‘dobri’ ili ‘loši'“, rečenica je kojom Orvel otvara svoj moćni esej. Nije li to stanje i mutna prevara na koju su nas bili navikli razni hohštapleri i zlodusi, a mi smo im poverovali? Pogledajmo samo naslovne stranice većine medija ili pak pročačkajmo javno mnjenje u Srbiji: „Hrvati“ su „ustaše“ i „mrze Srbe“, „Albanci“ su subhumani „šiptarski teroristi“, „Amerikanci“ su glupavi kao fosne kada nisu zli i opaki, a „Rusi“ su prijatelji, pravoslavna braća i duša jedna slovenska. Englezi su podmukli, Francuzi odvratni, Nemci nastrani, Bugari podli, Rumuni i/ili „Cigani“ lopovi, Crnogorci i Bošnjaci odmenuti Srbi, a stići ćemo i do Trindidađana i Obaloslonovačanaca, čim se obavestimo o istima na ćiriličnoj Vikipediji. I nema tu mesta sofistikaciji, jer stereotip „nacionalnog karaktera“ jeste sudbina komotno poslaganog nacionalističkog uma. Iako „ne postoji nacionalna tablica množenja“ (Čehov), geopolitički tribalizam, nakaradna personifikacija višemilionskih entiteta, uz priželjkivanje kataklizmičkog sukoba između „nas“ i „njih“ ostaju pravilo. I sve je to samo zabava za ljude koji nemaju šta da stave u stomak, pa se nadimaju od nacionalnog zanosa.

„Nacionalizam je neodvojiv od želje za vlašću. Trajni cilj svakog nacionaliste je da osigura što više moći i prestiža, ne za sebe nego za naciju ili za neku drugu celinu koju je odabrao da bi u nju utopio sopstvenu individualnost. Nacionalizam je glad za vlašću ojačana samoobmanom“, mudro govori Orvel. Zaista, nije li svaka prokleta vlast koristila i podvaljivala nacionalizam kao bele za redovne bubrege, odnosno kao sladunjavo-peckavu žvaku za mozak, kako bi na tu vlast došla ili na njoj što duže ostala? S tim što su mnogi ovdašnji nacionalisti ipak slabije bendali moć i prestiž „nacije“, koliko su radije pumpali sopstvene novčanike i bankovne račune po mrskom inostranstvu. Činjenica je da je nacionalizam fantastičan amalgam Nečega i Ničega u slavodobnom pohodu ka pozicijama političke i ekonomske moći. Negde duboko i odistinski, svi etnonacionalni ratovi devedesetih bili su osmišljeni samo da bi njihovi kreatori stekli i zadržali društvene privilegije. A njihovi prašinari usput preoteli nešto tuđih televizora, bele tehnike i ušteđevine kao bednu naknadu za izvođenje tih zločinačkih radova.

„Nacionalista je onaj ko misli jedino, ili uglavnom, u terminima nadmetanja u prestižu. On može da bude pozitivan ili negativan nacionalista, ali njegove misli uvek su okrenute pobedama, porazima, trijumfima i poniženjima.“ Zaista, nije li nadmetanje u regionalnom i globalnom prestižu omiljena disciplina trajno nacionalističkih režima u Srbiji? Opsesije rang-listama nacija i fantazmagorije o Srbiji kao „lideru na Balkanu“ predstavljaju modus operandi nacionalističkog uma. Od mincanja ekonomskih statistika do prebrojavanja skrpljenih tenkova i aviona, najvažnije je biti „brži, jači, bolji“ od suseda i, uopšte, „drugih“. Realne ekonomske i sociopolitičke teme tada su „zatrovane razmišljanjima o prestižu“ zbog čega više i ne razaznajemo, niti razlikujemo realnost od rijalitija. Dok egzaltacija istorijskim pobedama i/ili poniženjima predstavlja samu suštinu politike u Srbiji. Ovo detinjasto merenje veličine spolovila jeste matrica u kojoj i živimo i uživamo, dok je istovremeno ohrabruje armija podobnih komentatora i analitičara opšte prakse (Orvel: „Politički ili vojni komentatori, poput astrologa, mogu preživeti gotovo svaku pogrešku, jer njihovi odaniji sledbenici ne traže od njih procenu činjenica nego podsticanje nacionalističke lojalnosti“). I otuda sa toliko mahnitom strašću sportaško-plemenski navijamo za „nas“ i za „naše“, kao da se lično nalazimo na tom terenu od veštačke trave, parketa ili šljake. Međutim, ukoliko se već ponosimo uspesima naše reprezentacije, zašto se ne stidimo zbog postupaka naše vojske?

„U nacionalističkoj filozofiji postoje činjenice koje su istovremeno istinite i neistinite, poznate i nepoznate. Može se dogoditi da je poznata činjenica toliko nepodnošljiva da se obično gurne u stranu i ne dozvoljava joj se da uđe u logički proces razmišljanja. Ili, s druge strane, ona može ući u svaku kalkulaciju, a da se ipak ne prizna kao činjenica, čak ni u sopstvenoj svesti.“ Drugim rečima, nacionalisti se hronično nalaze i u jednom krajnje relaksiranom odnosu prema činjenicama i prema istini. I po definiciji su skloni relativizacijama i revizijama, golom negacionizmu ili nagim teorijama zavere, sve to samo da bi se u javnosti i umu zadržala njihova verzija stvarnosti. Zato je za Srbiju genocid u Srebrenici bio tek „strašan zločin“, Bošnjaci su na Markalama granatirali sami sebe, opsada Sarajeva ili urbicid Vukovara se nisu ni dogodili, a kosovski Albanci su valjda sami uskakali u hladnjače za prevoz mesa i smrznutog povrća. Na taj način samo udobno parazitiramo na našoj hroničnoj zaostalosti i moralnoj nakaradi, na strahu od promena i od pogleda u ogledalo.

„Svakog nacionalistu proganja ubeđenje da se prošlost može izmeniti. Materijalne činjenice se zataškavaju, datumi menjaju, citati izvlače iz konteksta i krivotvore tako da im se menja značenje. Osećanje za realnost iskrivljuje se čim su u pitanju strah, mržnja, surevnjivost i obožavanje moći. I takođe se iskrivljuje osećanje za dobro i zlo. Ne postoji zločin, apsolutno ni jedan jedini, koji se ne može oprostiti kada ga počini ‘naša’ strana.“ Negiranje istine i odgovornosti tada nije samo izraz određenog balegarskog i splačinarskog moralnog, pravnog ili filozofskog principa, već i demonstracija – moći. Nacionalistički autoritarci od Putina do Trampa, preko Orbana i Erdogana, sve do Aleksandra Vučića, ne lažu ljude zato da bi ih ubedili da je ono što oni govore istina, jok. Oni to rade kako bi demonstrirali svoju vlast i nadmoć nad samom istinom. Zato mnogi obožavaju Trampa koji tvrdi da „nije globalista, već nacionalista“, odnosno Putina koji među ovdašnjim ruskokolonašima ima status u rangu od seks-simbola do polubožanstva. Ali stavljati Ameriku, Rusiju, Srbiju ili Burkinu Faso „na prvo mesto“, znači samo staviti naciju iznad principa pravde, dobra, razuma, morala i univerzalnih ljudskih vrednosti.

„Što se tiče nacionalističkih ljubavi i mržnje o kojima sam govorio, one su sastavni deo većine nas, voleli mi to ili ne. Da li je moguće osloboditi ih se ili ne, ne znam, ali verujem da je moguće boriti se protiv njih i da je to u suštini jedan moralni napor“. Jer, ne radi se tu više ni samo o našim dodvoravajućim liderima, vođama, voždovima i firerima. Svaka je osoba, svaki Petar Petrović sa uplatnice, u riziku od zaraze nacionalizmom. Fašizam ili nacional-socijalizam bio je preplavio Nemačku zato što su ga mnogi Nemci želeli, dobili, i fakat obožavali. A isto je bilo i sa građanima Srbije koji su narajcano bacali cveće pod tenkove koji se kotrljaju ka Zagrebu i doživljavali orgazmičke euforije na svako „Raspameti!“ Karadžića i Mladića iznad Sarajeva. Orvelovih „Dva minuta mržnje“ ovde traju dve i kusur decenije. U pitanju jeste jedno nacionalističko, militarističko i esencijalističko ubeđenje, baš kao i impotentno, a prepaljeno uzbuđenje za koje čak i inteligentne osobe „znaju da je apsurdno“. Ali mu upadljivo podležu jer ih toliko privlači u toj kriminalnoj dijalektici između erosa i tanatosa. Nacionalizam naprosto miluje i mazi po ganglijama, te umilno draška onaj reptilski deo mozga koji razlikuje i strastveno odvaja „naše“ pleme od „njihovog“.

„Ili se može tvrditi da nema nepristrasnog stava, da sva kreda i zastupanja neke stvari uključuju iste laži, budalaštine i varvarstva; i to se često ističe kao razlog za potpuno isključenje iz politike. Ne prihvatam ovaj argument zato što, u savremenom svetu, niko ko se može nazvati intelektualcem ne može ostati van politike u smislu da ga ona ne interesuje“, svedoči Orvel i o ovdašnjoj apatiji i rezignaciji. Danas se i relativno suvisli i prosvećeni ljudi hvalisaju time što, eto, ne čitaju novine, ne gledaju televiziju, ne prate politiku i uopšte se zanimaju jedino svojim sitnoburžoaskim interesima poput najnovijeg „kraft“ piva ili dnevnog unosa čija semenki. Uprkos tome, ovaj sociolog i kolumnista ipak nešto škraba, mlati i pokušava da mudruje, evo, okruglo 300. put u vikend izdanju „Danasa“. Borba protiv nacionalističkih laži, obmana, zabluda, varki, lupetanja, laprdanja, koještarija, deluzija, ujdurmi, nadrinauka, lukavština, vanumlja, sviranja udu, „budalaština i varvarstava“, zla i naopakosti tada ostaje jedan lični i moralni imperativ. Bar za sve nas mondijalistički subverzivne i kosmopolitski transgresivne pojedince koji sizifovski pišemo svoje beleške ili fusnote protiv jebenog nacionalizma.