Mikroorganizmi su najveći ubica ljudi u (novijoj) istoriji. Kako piše Džared Dajmond, sve do Drugog svetskog rata, više ratnih žrtava umiralo je od mikroba koje je sa sobom nosio rat nego od ratnih rana. Sve pompezne i posve nacionalne vojne istorije koje slave masovne ubice poput vojnih generala, zapravo bi u zvezde trebalo da kuju mikrobe tifusa, kolere, tuberkuloze, malarije, velikih boginja i slične.

 I portrete mikroba u uljanim bojama da stavljaju u generalštabe i kabinete. Pobednici u ratovima isuviše često nisu bile vojske sa najboljim generalima, oružjem i takozvanim moralom, već vojske koje su sa sobom donosile najopasnije mikrobe koje će preneti neprijateljima.

Evropsko osvajanje Amerike predstavlja najdrastičniji primer ovog procesa. Najveći broj žrtava španskih konkvistadora zapravo su žrtve španskih mikroba. Američki domoroci umirali su u krevetu, od evropskih zaraznih bolesti, a ne na bojištu od evropskih pušaka i mačeva. Kortes se 1519. godine iskrcao na obale današnjeg Meksika sa šest stotina Španaca i ubrzo pokorio višemilionsko carstvo Asteka. Pisaro je 1531. godine na obale Perua stigao sa tačno 168 ljudi, i pobedio višemilionsko carstvo Inka. Međutim, pre Kortesa i Pisaroa, na ove obale stižu velike boginje, koje gotovo genocidno satiru domaće stanovništvo od roba do cara. Primera radi, tri godine pre dolaska Kortesa, stanovništvo Meksika od oko dvadeset miliona ljudi, svelo se na oko milion i šest stotina hiljada zbog velikih boginja koje su stigle sa jednim zaraženim robom koji je došao sa (već) španske Kube. Navodno veliki evropski osvajači najčešće su nailazili na napuštene indijanske gradove čiji su stanovnici nekoliko godina ranije pomrli u epidemijama. Evropski mikrobi bili su prava i bolno efikasna vojna prethodnica evropskim krvnicima željnim bogatstva i slave. Procenjuje se da je pad broja stanovnika u Severnoj, Centralnoj i Južnoj Americi tokom jednog ili dva veka nakon dolaska Kolumba bio vrtoglavih 95 odsto. Glavne ubice bili su evropski mikrobi kojima Indijanci nisu bili izloženi (pre svega zbog odsustva poljoprivrede, odnosno domaćih životinja), pa nisu razvili imunitet, odnosno genetsku otpornost. Velike boginje, male boginje, grip i tifus bili su među vodećim ubicama, a za manje neslavno drugo mesto takmičili su se difterija, zaušci, veliki kašalj, kuga, tuberkuloza i drugi. Pretpostavlja se da je sifilis jedino što su Evropljani dobili u toj krvavoj i asimetričnoj razmeni.

I današnji Meksiko plaši se sličnog scenarija. Kao što je poznato, razlog je virus nepopularno nazvan H1N1. Ili, u popularnijoj verziji, „svinjski“ ili „meksički“ grip. Jedna meksička farma svinja u američkom vlasništvu verovatno je izvor virusa. Ništa neobično. Najveći broj mikroba koji su tokom istorije ubijali čovečanstvo došao je kao neželjeni poklon od domaćih životinja. Pojava poljoprivrede, bliski kontakt sa životinjama, sedelački način života, uvećanje gustine naseljenosti – kumulativno dovode do toga da životinjski mikrobi vremenom otkriju ljude u svojoj blizini, evoluiraju, i krenu u napad. Male boginje potiču od goveđe kuge, velike boginje od kravljih boginja, virusi gripa od svinja i pataka, virus HIV od virusa majmuna i tako dalje. Naravno, kriviti domaće životinje ili poljoprivredu, nije naročito inteligentno. Zapravo, čak ni mikrobi nisu naročito krivi: i oni se samo trude prežive i razmnože se kao i svaka druga vrsta na planeti.

Svi oni budalasto ili suvislo uplašeni antiglobalisti, kao da prvi put imaju dobar razlog da udare po procesu globalnog povezivanja. Razlozi za kritiku ili strah više nisu navodni gubici etnonacionalnih identiteta, interneti i fejsbuci, ili pak realnija problematika slobodnog tržišta, već mikroorganizmi koji se mogu razbuktati lakše nego ikad. Megalopolisi kakvih je pregršt, te intenzifikacija avionskog saobraćaja zaista mogu od cele planete napraviti bojište u kojem ljudska vrsta može izgubiti mnogo ili sve.

A šta ljudska vrsta može uraditi? Iznad svega, razumeti šta se dešava. A mikrobe poput virusa nemoguće je razumeti bez razumevanja procesa evolucije. Zarazne bolesti zapravo su „evolucija u toku“. Mikrobi se prirodnom selekcijom adaptiraju na nove domaćine i ekologije, i to čine prilično brzo kada su naši standardi u pitanju. Kada procesom slepe varijacije i selektivne retencije mikrobi ostvare dobitno ubitačnu kombinaciju, tada periodično uspeju u za nas genocidnoj nameri da prežive i ostave gomilu potomstva. Iako ovu nameru i sami delimo sa njima i živim svetom u celini. Ako čovečanstvo nešto treba da nauči, a treba, to nije samo da valja staviti hiruršku masku pre izlaska na ulicu i pri tom paziti na osobe koje kašljucaju. Slepi proces evolucije prirodnom selekcijom mikrobima je podario nešto ubrzaniju varijaciju i replikaciju kao adaptivnu prednost. Isti taj proces, takođe kao prednost, ljudima je podario razum i još par društvenih i seksi sitnica. Više nego ikad, neophodno je da čovek prihvati istinu o evoluciji prirodnom selekcijom i podrži one koji se tom istinom bave. Odnosno, da prestane da se plaši da saznaje istinu, i svoje resurse uloži u ono što mu ide najbolje od ruke: objašnjenje i razumevanje sveta u kojem živi.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.