Izbor manjeg zla

Uz ove ideje, čak i utilitaristički princip „najveće sreće za najveći broj ljudi“ deluje nam nekako nedovoljno moralno, pomalo hedonistički, ponekad banalno i poput svojevrsne „moralnosti za siromašne“, a zapravo u korist bogatih. Ovo više nije apsolutni moral Besede na gori ili prirodnih prava (Bentam je sve to nazivao „besmislicom na štakama“), već relativni moral kalkulacije sredstava i ciljeva, ishoda, koristi i zadovoljstva.

Moral je stvar – proporcije. Više zadovoljstva u odnosu na bol, odnosno manja proporcija bola u odnosu na zadovoljstvo. Zvuči nezgodno, pa ipak, utilitarizam je utkaniji u naše ponašanje mnogo više od bilo kog drugog sistema mišljenja „ljubavnika mudrosti“ od antičke Grčke naovamo. A pogotovo od raznih proroka sa bliskoistočnog peska. Na primer, čuveni utilitaristički izazov je pitanje da li bismo ubili jednu osobu da bismo spasili njih pet. A dve osobe? A dvoje dece i kučence pride? Dakle, da li bismo?

Evolucioni psiholozi i istraživači sa univerziteta Mičigen Stejt odlučili su da ispitaju ovo omiljeno pitanje profesora filozofije i/ili etike kada je nastavna jedinica „utilitarizam“ na redu. Naime, napravili su 3D simulaciju čitave dileme, ispitanicima stavili kacige na glave, a video-igrica je bila sledeća:

Voz prolazi šinama po kojima hoda petoro ljudi. Ovi nesrećnici nemaju gde da pobegnu od voza (šine su u nekakvom uzanom klancu), dok na drugoj strani klanca imamo šine po kojima šeta „samo“ jedan junak. A mi smo skretničar. I imamo uvid u situaciju, odnosno imamo moć da promenimo putanju voza i time svesno ubijemo onog jednog, ali istovremeno spasimo njih pet. Nezgodno? I ne toliko. Jer od 147 ispitanih, čak njih 133 (ili 90,5 odsto) povuklo je ručicu, učinivši da onaj jedan virtuelno nastrada, a njih petoro nastavi sa svojom rizičnom šetnjom, živko i zdravko. Od četrnaestoro koji su indiskretno „ubili“ pet šetača, 11 ispitanika nije ni taklo skretnicu, a troje je mrdnulo polugu, a onda se predomislilo i vratilo je natrag. Tih 14 koji su manje-više pustili da stvari idu svojim nezgodnim tokom bili su emocionalno uzrujaniji od onih 133 koji su svojim činom spasili petoro i time kreativno interpretirali famozno „ne ubij“.

U čemu je poenta? Utilitaristički princip „najveće sreće za najveći broj ljudi“, kao svojevrsna kalkulacija korisnosti, teče našim venama poput krvi koju sa lakoćom prolivamo kad nam stave kacigu „virtuelne stvarnosti“ na glavu i stave nas pred etičku dilemu. Drugim rečima, ne samo što uporno odabiramo „veće dobro“, nego odabiramo i „manje zlo“.

A upravo o odabiru manjeg zla se radi i u manje virtuelnom izboru poznatom kao parlamentarni izbori, a koji se zahuktavaju baš kao taj voz u klancu. Mantra o manjem zlu i neveselim devedesetim, bila je lajtmotiv mnogih izbora. I ova ideja je tumačena kao vešto poigravanje nedavnom istorijom, kao manipulantsko plašenje birača, zamena aktivne politike reaktivnom i slično. Koliko god sve ovo bilo tačno, a reklama koja se svodi na „glasajte za nas, jer oni su još gori“ delovala neozbiljno, reklamni timovi ipak su pogodili u utilitaristički deo naše prirode. Ljudi su i te kako skloni odabiru manjeg zla, smatraju to moralnim činom, a emocionalno se vozbuđuju manje od strogo apsolutnih moralista iz glasačke kutije od slonove kosti. Kalkulacije su naša priroda i ljudi su sasvim svesni, a ne obmanuti, kada prave takve izbore. Nikakve inicijative za praznim listićima i po njima docrtanim falusima to neće promeniti.

Uzgred, Džeremi Bentam – majstor i genijalac koji se još u 18. veku borio za ukidanje ropstva i smrtne kazne, za jednaka prava za žene, za dekriminalizaciju homoseksualnosti, pravo na razvod i prava životinja – suprotstavljao se naslednoj monarhiji i plemstvu, a zagovarao je totalnu demokratiju, tj. biračko pravo za sve. A uz sve to je čitao i učio latinski pre nego što je prohodao, osnovao univerzitet u Londonu kao prvu englesku visokoškolsku instituciju dostupnu svima, a posebno siromašnima i onima koji ne pripadaju crkvi (što sve nije krasilo Oksford i Kembridž, naprotiv).

Taj „nemoralni“ i kalkulantski hedonista Bentam je svoje telo zaveštao časovima anatomije, a njegova glava i skelet su sačuvani, obučeni u njegovu odeću i napunjeni slamom, te se i danas nalaze na Londonskom univerzitetu. Povodom jubileja univerziteta, njegovi ostaci su doneseni na svečanu sednicu i zvanično je zaveden kao osoba koja je „prisutna, ali ne glasa“. Ironično, čak i on ponekad „odluči“ da ne odabere manje zlo.