Jer, sa tvrdom, gumenom loptom u rukama, tada su fizički jači, brži, spretniji i okretniji učenici po ceo čas „izbacivali“ iz igre, tj. gađali i tukli, one manje vešte, punačke, smotane i smrtno preplašene učenike-cvikeraše po telu i glavi, uz prateće modrice i trajne traume. Dok su nastavnici fiskulture paralelno tukli po vinjacima ili jurcali za spremačicama i nastavnicama geografije. Misterija je jedino koji je to tačno pedagoški cilj ili ishod učenja bio u ovoj gruboj igri (možda pokazna vežba iz evolucije posredstvom prirodne selekcije?). U raznim varijacijama, „Između dve vatre“ je nadnaravno popularna po školama širom sveta. Doduše, u Kini se umesto lopte koristi manja, brža i posve bolnija vrećica tvrdog peska, a u Indiji se ova brutalna igra i jednostavno zove – „Udaranje po kukovima“. „Između dve vatre“ zapravo je jedan haotični pandemonijum u vidu kratkotrajnog varanja smrti, sve do neizbežnog i fatalnog udarca. Ovo je igra (ne)veštog sakrivanja iza agresivnijih saigrača, cirkuskog izbegavanja sferičnih projektila, a zatim i nužnog i bolnog prženja gume koja se sudara sa kožom, uz prateće izbijanje vazduha iz pluća, uz dašak unutrašnjeg ili spoljašnjeg krvarenja. Orvelovska sintagma „fizičko vaspitanje“ u ovoj igri zadobija svoj pravi smisao i suštinu.

I, zbog očiglednih rizika i opasnosti, psiholoških trauma i fizičkih povreda, „Između dve vatre“ je bila i predmet mnogih kontroverzi i sudskih procesa u Sjedinjenim Državama. Upravo zato, sve više i više američkih škola i školskih okruga zabranjuje i proteruje ovu sadističku igru sa svojih časova fiskulture. Američka „Nacionalna asocijacija za sport i fizičko vaspitanje“ je 2004. otvoreno poručila da „Između dve vatre“ jednostavno „nije prikladna aktivnost za časove fizičkog vaspitanja“. Prema zvaničnoj izjavi, „Iako se ova igra svakako dopada nekoj deci, to su oni koji su najveštiji i sa najviše samopouzdanja. Ali mnogima se ne dopada! Kao, na primer, učenicima i učenicama koji su snažno pogođeni u stomak, glavu ili prepone. A nije prikladno da učimo našu decu da se pobeđuje tako što povređujemo druge“. I sad, naravno, možemo o(t)pisati ovaj zahtev i stav kao još jednu hipijevsku, liberalnu, ljudskopravašku, političkokorektašku i tako prokleto američku ujdurmu. Ipak, ona je i signal i simbol jednog šireg trenda smanjivanja, stigmatizacije i prohibicije nasilja u savremenoj kulturi i društvu, a posebno zabrane nasilja prema deci, i među decom. Uostalom, jedno je nostalgična „tradicija“ (prvi zapis o „Između dve vatre“ pojavljuje se 1905), ali nešto sasvim drugo je traumatizovano dete sa slomljenim nosom.

S tim u vezi, šta je zajedničko za Gilgameša, Mojsija, Romula i Rema, Edipa, Kira Velikog i Sargona Akađanina? Svi su oni bili napušteni od svojih roditelja kao deca. Mitologija i antropologija su nam svedok: infanticid ili ubijanje (tipično ženske!) dece napuštanjem, žrtvovanjem bogovima, gušenjem, davljenjem ili trovanjem, bila je uobičajena praksa kroz milenijume ljudske istorije. I tako je bilo u svakom kutku sveta, bio on „civilizovan“ ili jok. Prepričavamo mitove o Spartancima koji komotno ubijaju svoje slabije razvijene bebe, ali Britanci su i u 19. veku masovno i gotovo pandemijski ostavljali svoju neželjenu decu pred sirotištima (u kojima je smrtnost bila od 50-90 odsto). A ukoliko su ta sirota deca i preživela kao novorođenčad, bila su izložena brutalnoj torturi ili nasilju tokom odrastanja. Od prodaje u roblje, brak i versku službu, preko eksploatacije po dimnjacima i u rudnicima uglja, sve do telesnog kažnjavanja koje se graniči sa čistim mučenjem. Jer, „Ko žali prut, mrzi na sina svog“, kaže „Biblija“ (Poslovice 13:24), a „Govori strogo svom malom dečaku, i tuci ga kada kine“, kaže „Alisa u zemlji čuda“ (1865). Vratimo se Oliveru Tvistu ili Tomu Sojeru, i skapirajmo da su i u 18. i 19. veku tačno sva deca bila brutalno i sadistički premlaćivana štapom, prutom, kaišom ili drugim „fiskulturnim“ sredstvom. Dok su uobičajeni motiv bajki braće Grim bila deca koja su rizikovala da ih odrasli naprosto – pojedu. Deca su „za kaznu“ milenijumima klečala na kukuruzu, stajala u ćošku, uskraćivali su im hranu i društvo, vezivali za krevet, zaključavali, ponižavali, bičevali, klistirali, davili i tuširali ledenom vodom, trenirali su im srednji vek ili Abu Graib na zadnjici.

Ali, nešto se najzad promenilo, i to na bolje. Nazovimo to „detecentričnom porodicom“ ili babarogom „političke korektnosti“ ako želimo, ali ovo jeste nesumnjivi društveni progres. Dosta više sa umobolnim laprdanjem o deci koja su danas „razmažena“ ili „prezaštićena“ zato što se, zlo i naopako, više ne igraju u nekakvoj prašini i blatu i, sirota, više ne piju prljavu vodu direktno iz baštenskog creva. I koja, neverovatno, radije ne bi da raspaljuju jedni druge gumenim loptama po kostima, koži i hrskavici. Za razliku od višemilenijumske tradicije – da, i to je tradicija – infanticida ili ubijanja neželjene i mučenja „neposlušne“ dece, na mrskom Zapadu se danas po inkubatorima herojski spašavaju prerano rođena deca i od po 500 grama težine, kao i deca sa teškim fizičkim i mentalnim deformitetima. Zato što, o jeresi ljudskih prava, i ona zaslužuju da žive. Tako je, od mnoge „dece“ se danas i ne očekuje da budu ekonomski produktivna i samostalna skoro do četvrte decenije života. Već da se obrazuju, putuju i naprosto uče nešto o svetu, pre nego što počnu da rmbače i rasplođavaju se sama. Tačno, široki trend prohibicije nasilja prema deci kao jednu od posledica ima i banalnu kritiku ili zabranu igre „Između dve vatre“ po američkim osnovnim školama. To možda deluje blesavo i bizarno za nas sa tradicionalno slomljenim rukama i krastama po kolenima kao redovnoj nuspojavi detinjstva. Ali, možemo li da se na tren odmaknemo od svog ličnog odrastajućeg iskustva i skapiramo da i može i treba bolje od toga? I da ta uboga krasta nije izraz neke romantične i nostalgične detinje slobode, već jedne hronične zapuštenosti?

I zbog svega ovoga je paravojni „Omladinsko-patriotski kamp“ za decu od 12-23. godine života na „Zlatiboru“ toliko zastrašujuće problematičan i sporan. „Jačanje ratničkog duha“ među decom je nešto što jeste sociopolitički opasno, koliko i sociokulturno anahrono. Dok neko ukida „Između dve vatre“, ovde se komotno barata noževima, pištoljima i „Biblijama“, tj. vatrenim, hladnim i psihološkim oružjem. Nesrećna deca u ovom ruskosrbijanskom i putinofilnom kampu navodno „samo“ uče „kako da se snađu u prirodi“ i kako da se „odbrane od neprijatelja“. A ko su to tačno njihovi neprijatelji? Komarci i zmije se ne ubijaju mitraljezima. I da li uče metode pregovaranja, medijacije i dijaloga, ili metode lišavanja od života i imovine? Upozorava to što ovo „znanje“ upijaju od „veterana“ ratova devedesetih. Da li ih dotični uče i herojskim veštinama pljačke bele tehnike i nemačkih maraka, te etničkog čišćenja od nesrba i nekrsta? Jer po tome se predavači jesu proslavili na ratištu. Uostalom, već smo imali obavezne kurseve iz „Društvene samozaštite“ i „Opštenarodne odbrane“, kultnog „DSZ“ i „ONO“, pa se to završilo tako što smo razlupali zemlju, popljačkali narod, i izgubili ratove. Nažalost, ovu decu i njihove neuke roditelje niko nije obavestio da su neka druga znanja i veštine, npr. kritičkog mišljenja, medijske pismenosti, bezbednosti na internetu, preduzetništva i programiranja, ali i prirodnih nauka, te kulture i filozofije, mnogo važnije i korisnije u svetu u kojem živimo i u kojem oni trenutno žive. Kina i Indija ne moraju vojno da okupiraju „Silicijumsku dolinu“ da bi porazili američkog neprijatelja. Dovoljno je da ih okupiraju znanjem. Zato je Istraživačka stanica „Petnica“ pravi „patriotski“ kamp za decu u Srbiji. Takvi kampovi i ekonomija znanja, a ne predvojnička obuka iz pucanja i klanja, jesu stvarni patriotizam.

Svet gradualno postaje sve miroljubivije mesto za život. Da, postoje ovakvi i slični kampovi i u neproleterskoj Americi i Engleskoj, ali trend jeste u upadljivom proterivanju agresivnosti i nasilja, čak i iz fiskulturnih programa. Ali mi za tu stvar nećemo ni da čujemo, zaparloženo čekajući da se „svetske okolnosti“ i trendovi promene u kontrasmeru. Zbog čega mnogi koji onanišu na „zamrznute konflikte“ zapravo i dalje vlažno sanjaju o novoj erekciji „Berlinskog zida“ ili „Gvozdene zavese“ između Zapada i – Nas. O novoj geopolitičkoj igri „Između dve vatre“. Da li zaista ove svoje seksualne frustracije moramo da prenosimo na našu decu? Globalni trend, dopadao nam se ili ne (a zašto da ne?), jeste u pacifikaciji, u tabuu na nasilje, u poštovanju različitosti, diverziteta, ljudskih i dečjih prava. To mahom jeste svet sačinjen od štrebera, pametnjakovića, kompjuteraša i starmalih cvikeraša koji su bili oslobođeni fizičkog vaspitanja u školi i koji ne bi „preživeli u prirodi“. Ali koji fakat vladaju tim svetom. Jer su vešto savladali „Poznavanje prirode i društva“, dok smo se mi loptali minobacačima. Konačno, geopolitičku igru „Između dve vatre“, Zapada i Rusije, bi valjalo zabraniti i za celu državu Srbiju. Pri čemu srbijanska (geo)politika uspešno izbegava lopte „medicinke“ iz Brisela i Vašingtona, ali zato spremno dobija po tintari svaki prokleti projektil odaslat iz Moskve. A na Balkanu se jednostavno ne treba igrati sa vatrom.