Obavešteniji sociolozi, međutim, ovaj posve fantastičan i inspirativan ostrvuljak poznaju po još nečem: totalnom društvenom kolapsu. Naime, Uskršnja ostrva predstavljaju izuzetno drastičan i drastično izuzetan primer raspada jednog ekosistema, a zatim i društva.

Ovaj pupak sveta nekad je bio prirodni i društveni raj na zemlji. Spomenute statue to vrišteće poručuju i oku nepažljivog posmatrača. Mnogobrojne bliže arheološke i paleontološke analize samo su potvrdile pretpostavljeno. Takvo rasipanje ili razmetanje sebi je moglo dozvoliti samo izuzetno bogato društvo. Međutim, prekomernom eksploatacijom sopstvenih resursa, „Uskršnjaci“ su svoje društvo doveli do ivice katastrofe – i zatim zakoračili u provaliju. Posečena su sva drva na ostrvu. Većina životinja je ubijena ili sama umire. Stanovnici nezadovoljni vlastima sami su rušili „moai“ na način na koji su rušeni Staljinovi kipovi po istočnoj Evropi nakon kolapsa socijalizma. Usledio je građanski rat, kao i kanibalizam. Opsesija kanibalizmom i danas je živa u usmenoj tradiciji stanovnika Uskršnjeg ostrva. Omiljena kletva ili psovka glasi: „Meso tvoje majke mi je pod zubima“. To jest, „jedem ti mater“ – u slobodnijoj interpretaciji.

Ceo slučaj zanimljiv je i iz još jednog ugla. Postavlja se pitanje kako je moguće da su stanovnici Uskršnjih ostrva tako drastično uništili sopstveni ekosistem. Otkuda toliko odsustvo planiranja, dugoročnog razmišljanja ili – upotrebimo tu gnusno popularnu reč- vizije? Kako je moguće srozati sopstvene resurse do nivoa kanibalizma? Kako svedoči briljantni biolog i geograf Džared Dajmond, često pitanje koje mu kao profesoru na UCLA, kada priča o kolapsu turbo izolovanog Uskršnjeg ostrva, postavljaju studenti glasi: ko je posekao poslednje drvo?

Kada zamišljamo tog nesrećnog drvoseču, zamišljamo ga kao izuzetno glupog čoveka. Pa ipak, slika koju bismo tada zamislili nije najkvalitetnije oštrine. Nije bilo jednog leta u kojem je rajsko Uskršnje ostrvo bilo krcato šumama palmi, da bi ne naročito razboriti stanovnici do sledećeg leta na njemu posekli sve zeleno i iole upotrebljivo. Deforestacija Uskršnjeg ostrva bila je gradualna, fluktuirajuća i dugotrajna operacija. U priču tada ulazi kognitivni fenomen koji se naziva „pejzažnom amnezijom“. Naime, naš um se brzo navikava na spore promene i, štaviše, teško mu je setiti se prethodnog stanja stvari. Zamislimo samo promene u pejzažu i arhitekturi koje su se dogodile u našoj relativno urbanoj sredini samo u proteklih četiri-pet godina. I tada pokušajmo da se setimo prethodnog stanja. Oba poduhvata su teška za glavu. Međutim, da smo pet godina bili odsutni iz grada, i tada se vratili, bili bismo puno svesniji ovih promena, jer ne bi bilo fenomena pejzažne amnezije. Ovaj fenomen prisutan je u slučajevima postojanja sporih trendova sakrivenih unutar konteksta pojavnih fluktuacija, i upravo to beše slučaj na Uskršnjem ostrvu. I zato je moguće da niko nije ni primetio padanje poslednje palme na pustu vulkansku zemlju.

Ova slika idealna je za promišljanje širih društvenih promena u Srbiji od 2000. godine naovamo. Sećamo se naglih i fluktuirajućih događaja: ubistva Zorana Đinđića, potpisane Studije o izvodljivosti, zaustavljanja procesa evropskih integracija, hapšenja Radovana Karadžića, razbijanja ambasada po Beogradu, potpisivanja SSP. Ali, šta je sa opštim trendovima? Sa trendom integracije Srbije u Evropsku uniju? Trendom u vezi sa nacionalizmom? Privrednim trendovima?

Primećujemo vesti o (gužvama pred) radnjama za socijalno ugrožene stanovnike, ali i vesti o otvaranju gigantskih i skupih tržnih centara. Međutim, koliko poznajemo dugoročne ekonomske parametre ovog društva – a koliko smo u stanju „pejzažne amnezije“ kada je o privredi reč? Da li nas dugoročni trend koji ne uviđamo vodi ka većem blagostanju ili ka privrednom i društvenom kolapsu? Da li smo društvima Evropske unije bliži, ili im zapravo odmičemo? Ma koliko to neobično zvučalo, ako tako i zvuči, od stanovnika Uskršnjih ostrva možemo mnogo da naučimo. I sprečimo situaciju iz dobrog crnog vica o čoveku koji pada sa pedesetog sprata, i dok prolazi pokraj četrdesetog, tridesetog i dvadesetog sprata sebi u bradu mrmlja sledeće reči: „još uvek je sve u najboljem redu“.