Međutim, kada su Evropljani prvi put stigli na ovaj pupak sveta (na Uskrs, 1722. godine), statue su bile prilično usamljene. Stanovnika je bilo veoma malo, a vegetacije još manje. Osim insekata i neke verzije kokošaka, Evropljane je dočekala pustara, izgorela trava, kamenje, zemlja bez ijednog drveta ili većeg grma. Kako je privreda i ekologija Uskršnjih ostrva mogla izdržati tako zahtevnu i skupocenu rabotu kao što je proizvodnja ovih kamenih divova? Ne naročito maštoviti pojedinci su „misteriju“ statua sa Uskršnjih ostrva „rešili“ navodeći da su ih vanzemaljci napravili i tu ostavili. Ipak, objašnjenje njihovog porekla je ovozemaljske i mnogo interesantnije prirode. Naime, Uskršnja ostrva predstavljaju izuzetno drastičan i drastično izuzetan primer kolapsa jednog društva.

Da su Evropljani stigli malo ranije, podobniji naziv za Uskršnja ostrva bio bi Rajska ostrva. Rečje o trouglom ostrvu u potpunosti sačinjenom od tri vulkana koja se izdižu iz Pacifika. Njihove erupcije bile su izuzetno davno, ali su zemljište blagog nagiba učinili vulkanskim, te izuzetno plodnim. Klima je umereno božanstvena (za polinezijske standarde). Analizom sedimentacije polena, saznalo se da je ostrvo obilovalo palmama, i to najvećom sortom na planeti. Stablo ove palme bilo je ispunjeno slatkim sadržajem, od kojeg su se pravile varijacije na temu vina, meda ili šećera. „Uskršnjaci“ su se bavili poljoprivredom, intenzivno gajeći slatke krompire, šećernu trsku i slično. Kako su analize kostiju pokazale, do 20. godine života, većsu svi imali karijese. Ovaj sladak život ipak nije mogao da potraje.

Uskršnja ostrva istovremeno su i jedan od najosetljivijih ekosistema. Okidačza kolaps bila je deforestacija, odnosno seča šuma. Zbog niza ekoloških i biogeografskih faktora (nadmorska visina, količina padavina, tip zemljišta, rast populacije i drugo) opasnost od deforestacije na Uskršnjem ostrvu (bila) je najveća u celoj Polineziji. Posebno značajan faktor bila je izolacija ovog ostrva, odnosno nikakva mogućnost za interakcijom sa drugim ekosistemima. Usledilo je totalno uništenje iole upotrebljive vegetacije: na ostrvu nije ostalo ni jedno jedino drvo. Nestale su i sve ptice, kao i 90 odsto stanovništva. Tome su prethodili glad, građanski rat i kanibalizam. Društvo na ovom izolovanom ostrvu uništilo je samo sebe prekomernom eksploatacijom sopstvenih resursa.

Priča o ekološkom kolapsu u kontekstu oštre izolacije ovog društva instruktivna je i ilustrativna. Jer, kako navodi genijalni biolog i geograf Džared Dajmond, istinitu priču o Uskršnjem ostrvu moguće je interpretirati i kao metaforu najgoreg mogućeg scenarija za budućnost naše planete. Ili, preciznije, za budućnost nas samih na ovoj planeti. Na Uskrs 2009. godine, usredsređeni na svetsku ekonomsku krizu, to jest na kurs deviza, otpuštanja sa posla, romantična imena propalih banaka, zajmove MMF-a, okupljanja svetskih lidera i okupljanja protivnika ovih okupljanja – moguće je da propuštamo (u)videti jednu širu sliku.

Zahvaljujući procesu koji se popularno naziva globalizacijom, te međunarodnoj trgovini, avionskim letovima i internetu, sve države na planeti danas dele resurse i utiču jedna na drugu – poput desetak klanova na Uskršnjem ostrvu. Ali i, poput Uskršnjeg ostrva u Tihom okeanu, planeta Zemlja danas je jedinstveno, a tako usamljeno živuće ostrvo u tihom kosmičkom prostoru. Kada su stanovnici Uskršnjeg ostrva zapali u nevolje i krizu, nisu imali gde da pobegnu, niti kome da se obrate za pomoć. Nemaju ni Zemljani, ukoliko se nevolje uvećaju. Priča o Uskršnjem ostrvu je i metafora o genijalnosti i sposobnosti, ali i o fragilnosti ili krhkosti ljudske egzistencije. Populacijski pritisci i uticaji na globalni ekosistem samo su dopunski kumulativni faktori. Osnovni trenutak je onaj kada se izolacija pretvori u opasnu usamljenost.

Alarmizam i katastrofizam ne pomažu. Na kraju krajeva, ljudska vrsta može preživeti totalni društveni kolaps, kao što su ga preživeli i malobrojni Uskršnjaci. Za planetu valja još manje brinuti – ta je nadživela 99 odsto svih vrsta koje su po njoj hodale, puzale, plivale i letele. Ali, da li će ljudi i dalje moći praviti svoje skupocene kolosalne statue, možda je manje izvesno.