Bilo je to istorijski u smislu da se aktuelni američki predsednik nikada nije sastao sa nekim severnokorejskim vođom, ali i sasvim neistorijski u kontekstu potpisanog sporazuma sačinjenog jedino od diplomatskih fraza i opštih mesta. Tramp se neskriveno oduševio 37 godina mlađim Kimom, a Kim se oduševio selfijima po Singapuru, ali činjenicom da je fakat zauzeo mesto na globalnoj sceni. Jer, na ravnoj nozi je razgovarao sa predsednikom Sjedinjenih Država, i sebi je verovatno obezbedio da ne skonča kao Sadam ili Gadafi. I sad, ne treba nam diploma iz politikologije za zaključak da je glavni razlog za svo to srdačno osmehivanje i stiskanje ruku bila � atomska bomba. Drugim rečima, mlađani Kim se nuklearnim naoružanjem bio probio do pregovaračkog stola, a na kojem su zdušno (i dalekovido?) radili i njegov otac i deda. Na uštrb tog nekog unosa kalorija za najveći deo severnokorejskih građana, ali ko će još brojati iste? Kalorična ili energetska vrednost nuklearne bombe pokazala se važnijom, bar za Donalda Trampa, ali i za poveći deo sveta koji je susretu i sporazumu aplaudirao.

S tim u vezi, po nosu (za)udara sledeći paradoks: nuklearno oružje dovodi do mira. Poput seksa u ime nevinosti, piva u ime trezvenosti, ili sladoleda u ime vitkosti. Činjenica da je odurni severnokorejski režim očigledno uspeo da napravi atomsku bombu, rezultirala je u susretu, sporazumu, dijalogu, „sigurnosnim garancijama “ (Tramp) i „uvodu u mir“ (Kim). I, nije to ništa neobično. Zapravo, postoji čitava škola mišljenja koja nuklearno naoružanje posmatra kao uzrok tzv. „Dugog mira“ koji je bio zapljusnuo planetu nakon Drugog svetskog rata. Naime, na svetu jeste bilo sporadičnih i brutalnih ratova: u spomenutoj Koreji, u Nigeriji, Vijetnamu, Kongu, u Iraku i Avganistanu, Čečeniji i Ukrajini i, kao što to dobro znamo, na Balkanu. Ali, velike svetske sile su te koje se međusobno (direktno) nisu sukobile već čitave 73 godine, a što je globalno miroljubivi period bez presedana u istoriji. Tridesetogodišnji i Napoleonski, Francusko-pruski, Špansko-američki, Rusko-japanski i slični ratovi među velesilama pripadaju istorijskim udžbenicima, i teško su zamislivi u bližoj budućnosti. Vojni sukobi ostaju rezervisani za one bogom prenapučene, i od boga zaboravljene prostore, poput Afrike, Bliskog istoka i Balkana. Međutim, kada se velike sile sporečkaju, one se više ne laćaju oružja, nego gnevno povuku sportiste sa Olimpijade. Istaknuti istoričari zato o ovom „Dugom miru“ govore kao o „promeni spektakularnih razmera“, „najneobičnijem diskontinuitetu u istoriji ratovanja“, ili „ničem sličnom u istoriji“.

Jednostavno, koliko god o njemu pisali politikolozi ili autori naučnih fantastika, a za isti se pripremali analitičari CIA i KGB, Treći svetski rat se ipak nikada nije odigrao. Šta se dogodilo? Da li je to odistinski zato što te iste velike sile istovremeno imaju nuklearne bojeve glave? Jer, posle Hirošime i Nagasakija, rat između velesila postaje isuviše nezgodna stvar da bi se uopšte razmatrala, a svetski lideri su se uplašili i olabavili creva poput Meha Omerovića u djuti-fri šopu? „Zahvalimo nuklearnom blagoslovu“, pisao je jedan spoljnopolitički analitičar, a drugi su neironično predlagali da nuklearna bomba dobije Nobelovu nagradu za mir. Da li je atomska bomba zaista garant mira i stabilnosti? Velike sile Zapada jesu usvojile doktrinu o tzv. „Uzajamno zajamčenoj destrukciji“ („MAD doktrinu“) prema kojoj bi se i na konvencionalni napad (Sovjeta) odgovorilo nuklearkom. Jer, 1970-ih godina bilo je samo oko tankih 30 liberalnih demokratija na planeti, mahom ušuškanih u severozapadni deo Evrope i severni deo Severne Amerike. Mnogi teoretičari će reći da su Zapadnjaci bez mnogo brige tada mogli da uživaju u svom seksu, drogama i rokenrolu (kao i frižiderima, televizorima i veš-mašinama) samo zahvaljujući svom nuklearnom arsenalu. Slično tome, nikome sa liberalnog Zapada nije padalo na pamet da vojno (s)ruši netržišni i bezbožni komunizam, zato što su Staljin, Hruščov i Brežnjev naprosto imali bombu. Baš kao što je i danas ima i Si Đin Ping, ali i Kim DŽong Un.

Međutim, stvari ipak nisu tako jednostavne. Kako u odličnoj i podacima krcatoj studiji „Bolji anđeli naše prirode“ (2011) svedoči kognitivni psiholog Stiven Pinker, fenomen oružja za masovno uništenje nikada pre nije sprečio ratove. Upravo je Alfred Nobel, smišljač dinamita, 1860-ih godina naivno pisao da će ovo oružje „dovesti do svetskog mira, pre nego hiljadu svetskih konvencija“, a usledila su dva svetska rata. Slična predviđanja pratila su i otkriće podmornica, artiljerije, mitraljeza i bojnih otrova. Ukoliko strašna hemijska oružja i razni nervni agensi iz Prvog svetskog nisu sprečili Drugi svetski rat, zašto bi nuklearno oružje sprečilo onaj Treći? Uz to, niko u međuvremenu nije vojno napadao nenuklearne sile poput Španije, Nemačke, Italije, Kanade i Japana, a nije da nije bilo sporečkavanja? A mnoge države su se bile kočoperile pred nuklearnim silama: Severni Vijetnam, Irak i Iran (i SR Jugoslavija?) pred Amerikancima, Avganistan, Čečenija i Ukrajina pred Rusima, Argentina pred Britancima, Egipat pred Izraelcima, pa nuklearka nije opalila. Argentinska vojna hunta onomad je naredila invaziju na Foklandska ostrva sasvim svesna toga da London neće uzvratiti tako što će nuklearno tretirati Buenos Aires.

Drugim rečima, u svetu u kojem živimo promenilo se nešto sasvim drugo i nešto mnogo važnije, a ne samo broj nuklearnih bojevih glava u vojnom magacinu država sveta. Atomska bomba je postala tabu. Hvala hipicima i ostalim aktivistima, ali na delu jeste kolektivno skapiravanje da su neke ideje isuviše zle i naopake da se uopšte i razmotre i promisle. Uostalom, ove bombe se ne prave same od sebe, i pojedine države jesu uložile ogroman trud, znanje i novac za njihovu konstrukciju i proizvodnju. Ali, ta je nuklearno bombaška aktivnost ostala rezervisana samo za mračne i teško zamislive hipotetičke scenarije, a ne i za vođenje stvarnih ratova. Da li je iko pomislio da će DŽordž Buš mlađi raspaliti po atomsku u Kabul i u Bagdad? A zašto da ne, kada je poseduje? Političke i vojne vođe kroz istoriju trenirale su jedino bučnu nebrigu za civilne žrtve i sudbine. Mora biti da se nešto ipak promenilo u duhu vremena u kojem se nalazimo danas, pa je čak i neuki Buš znao da je tako nešto doslovno nezamislivo, i da bi mu se obilo o tvrdu glavu. Nuklearna proliferacija u 20. veku uopšte nije bila nastavljena istim tempom kako se katastrofički očekivalo. Od hipijevskih 1960-ih do danas, veći broj država je odustao od svojih programa nuklearnog naoružanja (Alžir, Australija, Brazil, Egipat, Irak, Južna Koreja, Libija, Rumunija, Švajcarska, Švedska, Tajvan, Jugoslavija), u poređenju sa državama koje su ipak napravile bombu (Izrael, Indija, Kina, Pakistan, Severna Koreja). Dok su Kazahstan, Ukrajina i Belorusija rekle „ne, hvala“ nuklearnom arsenalu koji su nasledili od Sovjetskog Saveza. Nuklearke više jednostavno nisu seksi panacea ili „neočekivana sila koja rešava stvar“ na planeti. Uostalom, i jedan Pakistan je nuklearna sila, pa šta? Nešto drugo se računa kao ozbiljnost u današnjem komadiću istorijskog vremena.

Zato i u tom svetlu valja tumačiti „uspeh“ Severne Koreje da se vaspostavi kao naročito moćna i bitna na globalnom planu. Sve dok šalje ljude u gulage zato što su slušali zabranjeni radio program, Severna Koreja će ostati jedna duhovna beda i parija planete, sa atomskom bombom ili bez nje. Osim za Denisa Rodmana, Kim DŽong Un i severnokorejski režim jesu relativno nepoznati i upadljivo neuračunljivi, pa su zato na kratko bili uzbudili hladnoratovske duhove. Ali to je samo mehur od sapunice neke kineske izgračke sa seoskog kirbaja. I zato je cela ta geopolitička gužva zgodna lekcija i za naše balkanske državice. Koje dižu svoju žablju nogu pred potkivanjem belosvetskih konja, pa onda preskupo nabavljaju razne rashodovane avione, helikoptere i ostale vojne igračke za balkanski umno nedorasle. Oružje ne sprečava rat, rat sprečavaju drugačije logike i vrednosti. Svo to balkansko naoružavanje, poput Kimove atomske bombe kao navodnog garanta vaskolikog „mira i stabilnosti“, predstavlja samo još jedno isprazno pumpanje patriotskih mišića za domaću upotrebu. Koje kratkotrajno učini da se osetimo bolje u svojoj koži, a zatim se istopi pred frižiderom i ogledalom. Za odistinsku i trajnu privlačnost i bitnost, zapravo treba promeniti stil ili način života. Umesto prepaljenog i kratkovidog naoružavanja, posvetimo se vladavini prava, slobodnoj trgovini, ljudskim pravima i nekakvom socijalnom blagostanju i pravdi, odnosno prosvećenim vrednostima jednakosti, slobode i bratstva. Pa ćemo zaslužiti poštovanje razvijenog sveta, i ravnopravno sesti za taj globalno okrugli sto.