Nuspojave

Pre nekoliko dana, u tom istom autobusu, Teofil Pančić je prebijen metalnom šipkom ili šipkama. Ukrotiti ili savladati „osamdesettrojku“ postalo je teže nego ikad, barem za ljude koji se bave – pisanjem. I to pisanjem koje nikada nije proizvelo nikakvo nasilje, ni nad jednim čovekom. O kakvom pogledu na svet se u tom mikrokosmosu zaista radi?

Prva i osnovna činjenica je sledeća: u pitanju je topos nasilja nad kolumnistom. Dakle, osobom koja jednom nedeljno nešto piše i s vremena na vreme televizijski govori. Društva čija javna mesta postaju opasna za one koji javno pišu i govore – zapravo su društva koja su opasna za sve. Ovo je sve samo ne isprazna fraza. Poziv kolumniste zapravo je relativno banalan: izdvojiti određeni fenomen, interpretirati ga na objektivan, kritički ili barem kreativan način, i naškrabati to tako da sve bude koliko-toliko zanimljivo za čitanje. Te priložiti adekvatnu fotografiju za pokazivanje. Društva u kojima se ovakav zanat mistifikuje, ili predstavlja praksu opasnu do mere da izazove nasilje, implicira društvo koje ne želi objektivnu, kritičku, ili barem kreativnu „priču“ o sebi. Takva sredina nezdrava je i hazardna za sve putnike u „osamdesettrojci“, a ne samo za one koji su se usudili da – pišu.

Sloboda štampe i javne reči nije „passé“, nije stvar (samo) osamnaestog, devetnaestog ili dvadesetog veka, već se mora stalno i iznova trenirati, a granice te slobode moraju se pomerati. Propustiti da se to uvidi, otupiti oštricu besa nad nasiljem prema novinarima, možda je najopasnije od svega. Iako je ovo prebijanje, naravno, izazvalo osude i kod Pančićevih političkih i ideoloških neistomišljenika, a verovatno i u najvećem delu javnosti kojoj je nasilja jednostavno dosta – ovo nije dovoljno. Jer postoji tiho razumevanje za batinaše, u smislu razumevanja Pančića kao dežurnog čačkača mečke, te se ovakvi epilozi tragično očekuju, anticipiraju i ne iznenađuju. Međutim, od „bolje da je pisao o meteorologiji“ do „tako mu i treba“ prekratak je put. U tom neodobravajućem, ali razumevajućem očekivanju nasilja je problem. Iz nedelje u nedelju vikati da je car go, da je ružan i da smrdi – mora biti banalna i bezopasna stvar. Društva koja takve povike mogu podneti – zapravo su stabilna i slobodna društva. A sve dok se za takav spisateljski angažman mogu očekivati batinaši na vratima i za vratom – oni su iza ugla i za sve one koji svoj džeparac ne zarađuju tastaturom.

I zato i nažalost glavna tema više nije nasilje nad novinarima – ono je većkliše i nešto uobičajeno nerešivo – većčinjenica da Pančiću u „njegovoj“ osamdesettrojci niko nije pomogao. Naravno, i ta je činjenica indikativna. Pre svega za jedan metastazirani strah od batinaša svake vrste. Nažalost, ovakvo ponašanje (i odsustvo istog) jeste racionalni odgovor ljudske životinje, u čemu leži tragedija posebne vrste. Jer mešanje u nečije izlupavanje se neretko završi izlupavanjem onoga ko se umešao, a nasilnicima se u ovom društvu isuviše često ne dešava ništa. Čak i davanje izjave za policiju pojedince dovodi u poziciju svedoka, dakle u novo maltretiranje, što od suda, što od batinaša i njihovih osvetnika. Ljudi u ovom društvu trpeli su pljačku i nasilje godinama – najčešće od strane države i njenih zvaničnih, poluzvaničnih ili nezvaničnih organa. Mlatiti se sa nasilnicima neretko znači mlatiti se sa državom – i zato su dvojica sa šipkama snažniji od celog autobusa. Nažalost – i ovo je veliko nažalost – u ovom slučaju je teško biti kivan na ostale putnike. Gledanje svog posla postala je najracionalnija strategija za pojedince upravo zbog bašmebrigističkog ponašanja države prema tim pojedincima. Uostalom, svi poznajemo nekoga ko je nagrabusio jer je učinio nešto ispravno i pristojno, uključujući tu i sebe. Društveni kontekst u kojem je ponašati se neispravno zapravo racionalno ponašanje najteža je „nuspojava“ od svih, kako bi vudialenovski rekao Teofil. Sistematsko odsustvo solidarnosti i brige za svakoga ko nam nije u telefonskom imeniku možda je najružnija posledica života u Srbiji u poslednje dve decenije. Pre tri godine, Pančićje o svom autobusu napisao i: „Poverovaću da je ovo ponovo grad za ljude tek kada vidim da je neko vaistinu upristojio osamdesettrojku, to užareno, zapušteno središte najmračnijeg Balkana.“ Izgleda da nas čeka jošmnogo kilometara do te pristojnosti.