O meštanima i „varvarima“

Lopovluk ovih uljeza i divljaka bio je dobro poznat lokalnom stanovništvu – čitav prethodni vek oni upadaju, ubijaju, kradu i terorišu romejski živalj na Balkanu. Prelazeći Dunav, oni su izbegavali otvorenu borbu, a koristili se raznim podlim lukavstvima. Svaki pokušaj pregovora s njima bio je neuspešan – a nudili su im čitave gradove (po obodima carstva) u zamenu za njihovo kakvo-takvo dovođenje u red i poredak. Međutim, varvari su bili nepopravljivi – radije pljačkaju i zadržavaju svoj divljački način života i svoje čudne bogove. U pohode su sa sobom vodili čitave porodice, podižući privremena naselja po carstvu, gde god im se prohte. Najviše vole velike gradove, jer tamo ima i najviše da se ukrade.

Srećom, ovaj napad je bio neuspešan, Solun nije pao, a civilizacija je privremeno sačuvana. A kako su nazvani ovi varvari željni tumaranja i pljačke? Jednostavno – Sloveni.

Saga o Rimljanima i varvarima, civilizovanima i divljacima, predstavlja opšte mesto politički pisane istorije. To jest, one istorije koja svojom rasistoidnošću želi da motiviše ljude na politički vođenu akciju, a koja obično podrazumeva nekakvo vojevanje. Ali, ona karakteriše i moderne političke događaje, poput nedavnog pokušaja naseljavanja Roma u izvesni Resnik. I pokazuje svu nepodnošljivu lakoću sa kojom se neko drugi proglašava divljim, nerazumnim, varvarskim i opasnim. I tada je glavni sukob između jednih, navodno civilizovanih, koji divljake dovode u kontejnere na „samo“ jedan kilometar od naseljenog mesta i drugih, takozvanih meštana, koji bi ih najverovatnije odvojili u kampove, negde daleko i ograđeno.

U svoj toj gužvi malo ko obraća pažnju na ljude o kojima se zapravo radi – na bezimene lumpenproletere nešto tamnije boje kože koji žive teže od svih. Ljude van istorije, kojima mi sami negiramo ljudskost. I naravno da se onda na temelju naše sopstvene bolesti mozga organizuju dežurni i militantni branitelji zdravlja nacije i čistote krvnih zrnaca, trenerkaši koji se u svom besu i zlu osećaju pozvano i jako.

I naši očevi su nekada nekom „civilizovanom“ bili divljaci. Da li bismo se zbog njih borili za punu integraciju slovenske manjine u okvire Vizantijskog carstva, bez diskriminacije i bez asimilacije? Ili bismo ih, nepopravljive kakvim ih je Perun dao, udaljavali iz svog samozvano pristojnog, uređenog i civilizovanog društva? Suština ove mentalne vežbe je u odgovoru na sledeće pitanje – kako će nas pamtiti istorija? Kakvi smo mi meštani, a kakvi smo mi građani? I da li shvatamo šta je grad – prostor i forma ljudskog organizovanja po definiciji otvorena za sve.

Naime, forma udruživanja koja je stvorila civilizaciju i civilizovanost, stvorila ju je na temelju otvorenosti i prihvatanja. Stranaca, divljaka, obojenih, tuđina, gladnih, žednih, različitih. Dok ovo ne shvatimo, bićemo samo meštani, ali ne i građani: Resnika, Banje Koviljače, Leskovca, Novog Sada, Beograda, Zagreba, Londona ili Tokija, svejedno. Sociolozi i socijalni psiholozi gnjave pitanjima o spremnosti za stupanje u brak, prijateljstvovanje ili susedovanje sa Romima, Albancima, homoseksualcima, Indijancima i ostalim „divljacima“.

Ali veliku lekciju o tom pitanju može nam ponuditi istorija. Sa kakvim očima mi, trenutni miljenici istorije, gledamo na trenutne pastorke učiteljice života? Časove iz istorije smo, očigledno, prespavali, a lekciju nismo naučili. Te ćemo morati opet otkrivati šta i kuda ćemo kada neki drugi meštani nas ne budu želeli u svom (ne)civilizovanom društvu.