Učesnici u tim filmovanim i telekomunikovanim raspravama obično su neka vrsta stručnjaka ili eksperata. Ima tu psihologa, lekara, sociologa prerušenih u političke analitičare, filozofa-etičara, pravnika i slično. Međutim, među prisutnima u etičkim diskusijama poput one o kloniranju često je standardna još jedna kategorija gostiju: sveštenici ili religijski lobi uopšte. Ono što Dokins vispreno primećuje je neproblematičnost te činjenice u javnosti, u situaciji kada bi ona morala biti problematična.

Srbija nije klonirala ovcu. I etičke dileme srbijanskog društva pomalo kasne za onima u Velikoj Britaniji. Pa ipak, osnovna matrica i nije tako različita. Medijski prostor Srbije pune teme o samim homoseksualcima. Najčešće smotano i preoprezno, kako teme o seksualnosti i inače bivaju pokrivene u zemlji „srpskog naroda i ostalih građana“. Među gostima u ovim društveno-političkim šou-programima po pravilu su i sveštenici ili crkveni velikodostojnici. Zbog isuviše bukvalne interpretacije novinarskog načela o saslušavanju nekoliko strana ili prosto zbog džerispringerovske želje za konfliktnim TV programom, tada se troše vredni minuti na slušanje „argumenata“ koji dolaze od strane klera.

U čemu je tu problem? Prvo, doktrina o sučeljavanju mišljenja ne radi u korist objektivnosti koja se tada razvodnjava umesto da se izoštrava. Međutim, puno značajniji problem od ovog je činjenica da je znanje predstavnika klera na teme poput homoseksualnosti jednostavno – nedovoljno kvalitetno. Bez obzira sa koliko rečitosti bilo izneto, ono je zasnovano na autoritetu svetih knjiga, dakle autoritetu tradicije i otkrovenja, a ne na autoritetu dokaza. Kako ističe Dokins, ukoliko neki etičar, biolog, sociolog ili kolumnista nastoje da njihovo mišljenje bude uvaženo, oni moraju zaslužiti ovo poštovanje racionalnošću, argumentima i elokvencijom zasnovanim na temeljnom prethodnom radu. Da bi religijsko mišljenje bilo uvaženo, dovoljno je da bude religijsko. Ponekad je komično (pa je time sebi moguće opravdati gubitak vremena provedenog pred TV ekranom) posmatrati sa kakvom lakoćom portparoli određene religije odbijaju naučne i zdravorazumske argumente. Ono što ovde nije smešno jeste lakoća sa kojom svi ostali nastavljaju sa razumevanjem ovog tipa mišljenja kao relevantnog. Biolozi ne žele da sede sa kreacionistima u istoj emisiji. Sindikalne vođe niko ne bi pozvao – niti bi se oni gurali – u TV emisiju posvećenu nuklearnoj fisiji. Niko sa dovoljno samopoštovanja ili sa egom u razumnim granicama ne bi prihvatao da sa stručnjacima diskutuje na temu o kojoj ne zna mnogo – osim ako ne nastupa sa pozicija religije.

Ova privilegovana pozicija dodatno je ugodna jer je, kako piše Dokins, naše društvo utonulo u zgodnu ali fiktivnu ideju da religijski pogledi na svet imaju pravo na automatsko uvažavanje. To jest, da nemaju pravo na kritiku, kao izvitoperenost ideje o verskoj toleranciji. Religijska mišljenja poštuju se samo zato što su religijska, a ne zato što su suvisla i argumentovana, i u tome je suština problema. Ovo nekritičko uvažavanje je sveprisutno: verski praznik je dovoljan razlog da se tog dana ne ode u školu; majčin rođendan to nije.

Bez trunke cinizma, svako mora biti slobodan da veruje u šta god poželi: Isusa, Muhameda, Budu, Zevsa ili Deda Mraza. Međutim, pravo na verovanje ne podrazumeva pravo da se bude saslušan sa jednakom pažnjom kao i ljudi koji određenoj temi pristupaju sa saznajno kvalitetnijih pozicija. Jer, ovo nas vodi u beskonačni regres, tj. nužnost podjednakog uvažavanja svih mogućih religijskih pogleda na svet, od rastafarijanaca do frizbiterijanizma. Tada bi i homoseksualci svoje važne zahteve za ravnopravnošću i živote vrednim življenja najlakše ispunili ako bi oni sami nastupili kao organizovana religija. Kada bi homoseksualni odnos proglasili verskim ritualom, a gej paradu – litijom gradskim ulicama. I tada prema sopstvenim pogledima na svet i društvenim praksama zahtevali neupitno uvažavanje kakvo se većpridaje ostalim veroispovestima. A rešenje ima biti puno jednostavnije: nečije mišljenje valja uvažavati zato što je argumentovano, odnosno zasnovano na dokazima. I davati mu prostora u razmeri sa tim. Bez izuzetka.