Socijalni džihad

I na ovim teritorijama uvodi svoju teokratsku i, zapravo, klerofašističku vlast (ISIL-ovski: kalifat). Pod njihovu upravu su zapali ili „oslobođeni“ svi oni toponimi poznati gorepomenutim pojedincima sa strpljivijim prstima u slučaju belosvetskih vesti: Faludža, Mosul (drugi najveći grad u Iraku), Tikrit (rodni grad Sadama Huseina) itd., a zauzimaju i sela po obodima Turske, te kontrolišu sva najveća naftna polja u Siriji. U svojevrsnom izlivu preozbiljnog shvatanja samih sebe u mozak, lideri dotične bande pozvali su sve muslimane da se ujedine i da osvoje Rim. Ne da bi uživali u delima renesansnih majstora ili se brčnuli u Fontani di Trevi, već da bi na ovaj način – zavladali svetom. Izgleda da ih i doslovno i figurativno niko nije obavestio da je srednji vek odavno završen, kao i da su danas neki drugi gradovi važniji od Rima kada nas već pali svetska dominacija.

Uzgred, Islamska država Iraka i Levanta (pri čemu se Levant interpretira kao svojevrsna „Velika Sirija“) nastala je kao lokalna ćelija Al-Kaide, ali je odrasla i „osamostalila“ se u februaru ove godine. Istovremeno, Al-Kaida je tada prekinula sve veze sa ISIL-om, navodeći da je ova grupa, naprosto, isuviše krvoločna i brutalna, čak i po njihovim „11. septembar“ standardima. I, zaista, pred minulim radom dotičnih bandita, Al-Kaida deluje kao „Grinpis“ ili slična NVO sekta profesionalnih dizača svesti posvećena interkulturnom dijalogu. Naime, na teritorijama koje kontroliše ISIL, uvedena je zajebana strahovlada u kojoj se seku ruke lopovima, neposlušni se razapinju na krst, a ostalim građanima se (pod pretnjom smrti) zabranjuju droge, alkohol, cigarete, oružje i isticanje drugih zastava. Žene moraju da se „oblače skromno“ (što znači: da nose nikab, tj. odeću koja pokriva celo telo i lice), a uništavaju se i hramovi i groblja jer ih ova verzija islama smatra mnogobožačkim ili neverničkim.

Kako se dogodilo da ovaj užas verskog fundamentalizma, koji ne broji više od 7.000 „vojnika“, u kratkom roku zavlada skoro polovinom Iraka, kao i gotovo svim naftnim poljima u regionu? Konvencionalna analiza će ukazati na to da se ISIL osnažio tokom građanskog rata u Siriji, kada su došli do značajnog naoružanja. Zatim na to da je iračka vojska, kao i iračka demokratija, isuviše traljava i nepouzdana. U tradicionalno pojednostavljenom zapadnjačkom pogledu na stvari, ističe se i da su ISIL-ovci suniti, a da je trenutna iračka vlast odlučno i diskriminatorski prošiitska, što stvara nezadovoljstva i frustracije, i čini militantne sunite atraktivnim u borbi za versko i socijalno dostojanstvo. I sve ovo je istinito koliko i parcijalno, odnosno predstavlja samo jedan deo razloga i objašnjenja. Onaj drugi je mnogo neprijatniji za pogledati u oči pod burkom, ali istovremeno je i velika lekcija u odgovoru na važno pitanje koje glasi: kako klerofašistički banditi zadobijaju podršku i dolaze na vlast?

Naime, kako su ljudi koji su malo bliže pogledali u celu tu stvar primetili, Islamska država Iraka i Levanta lokalnom stanovništvu obezbeđuje: medicinsku negu, obrazovanje, socijalnu zaštitu i socijalnu pomoć. Efikasne sudove i efikasnu policiju. Uvodi struju i popravlja puteve. Kako svedoče novinari „Atlantika“, ISIL građanima obezbeđuje čak i zaštitu potrošača – zatvarajući apoteke, supermarkete i kebabdžinice koji prodaju robu, hranu i lekove slabog ili sumnjivog kvaliteta. Čak i devojčice šalje u škole, doduše verske (u kojima se napamet uči Kuran), ali: daj šta daš, bude diploma na kraju. A organizuje i igranke za dečurliju, sa sve toboganima i sladoledima. I samu sebe finansira strogim poreskim sistemom uvedenim na teritoriji koju kontroliše, ne oslanjajući se više na privatne donacije bliskoistočnih naftaških bogatuna koji su naprasno otkrili islam i sveti rat. Da ne bude zabune: ISIL je i dalje krvožedna skupina verskih fanatika i ubica koja na tim teritorijama sprovodi teror i diktaturu, dok u pohodu na Bagdad ubija sve pred sobom. Ali zato poslušnim stanovnicima svoje novoproglašene države obezbeđuje iluziju socijalne stabilnosti i sigurnosti. A pred strujom, pijaćom vodom, lekovima i hlebom za najugroženije – šta je „malo“ pokrivanja ženskog lica, prestanka pušenja i svetog rata za poneti? Sudovi su preki, a policija brutalna, ali bar je efikasna i nekorumpirana, zar ne? Vala, dosta je bilo tog lopovluka, a i šta će im šake, na kraju krajeva, mater im lopovsku? Logika ovog uspeha među pučanstvom najverovatnije glasi: molićemo se pet puta na dan pred pretnjom smrću, nije frka, samo ako nam snažna „Islamska država“ – za razliku od preslabe iračke demokratije – obezbedi poredak i stabilnost nakon višegodišnjeg haosa. Nije ta militantna teokratija toliko loša stvar, na kraju krajeva.

Drugim rečima, klerofašistički banditi i zlikovci više ne dolaze na vlast marširajući u crnim, braon ili havajskim košuljama. Ne, oni dolaze na vlast vodeći sa sobom (svoje) učitelje, lekare i socijalne radnike. Posebno ako dotičnih hronično manjka. I tek tada mogu „prodati“ stanovništvu svako nepočinstvo, fanatizam i fašizam. Uostalom, i onaj je austrijski soboslikar došao na vlast preko partije koja se zvala (nacionalno) socijalistička i radnička. I zato nas ubrzano odvijajuća lekcija sa Bliskog istoka može naučiti mnogo čemu. Ljudi će spremno prihvatiti bilo kakve ideje ako im obećamo socijalnu sigurnost i pristojan životni standard. Još ako i zaista uradimo nešto po tom pitanju, pristupiće nam sa fanatičnim žarom, uz radosno klanje nevernika koje god sorte bili. I ovu logiku, svesno ili ne, prihvataju i lokalni klerikalni i fašistoidni pokreti poput „Obraza“ i sličnih „Naših“. Pogledajmo pobliže u njihove programe u kojima sve puca od socijalne pravde, porodičnih vrednosti, zaštite nejači i vaskolike sigurnosti za Petra Petrovića sa uplatnice. A pred izazovima opšteg siromaštva, nesigurnosti i neizvesnosti – šta je „malo“ bogomoljaštva, promocije zadrto shvaćene nacionalne kulture nasuprot belosvetskoj, zabrane abortusa i političkih partija, progona homoseksualaca i ostalih izdajnika i stranaca, te hobističkog osvajanja srpskih zemalja? Sve je to malo džibersko ili smrducka na militantni klerofašizam, ali koga briga kada sa sobom donosi i „siguricu“ ili (heroinski) „fiks“ u vidu kakve-takve ekonomske i socijalne stabilnosti u jednoj preskupoj opkladi života.

Zašto je ovo toliko važno (a jeste) ako, naravno, izuzmemo Irak koji ponovo krvari? Jer su ovo činjenice i problemi koji se moraju uzeti u obzir prilikom zagovaranja oštrih liberalnih reformi. Ili, na primer, povodom najave novog Zakona o radu, koji je, valjda, tu sasvim blizu. Ovakvi i slični poduhvati su socijalno hazardni jer dodatno udaraju na standard običnih ljudi, te dodaju masti na vatru sveopšte neizvesnosti i nesigurnosti. Olakšavanje procesa otpuštanja radnika i ukidanje raznih socijalnih davanja mogu učiniti opasno primamljivom svaku budalu koja u ime sopstvenih opasnih ciljeva zagovara njihov povratak. Baš kao u slučaju „socijalno-islamske“ države Iraka i Levanta. Drugim rečima, olako prepuštanje armije građana jednoj hirovitosti, neuređenosti i nevidljivosti ruke tržišta, može doprineti generisanju želje za rukom koja je i čvrsta i stabilna i brutalna. Protiv ukidanja stečenih prava treba biti i principijelno i u ime ljudskosti i pristojnosti. Ali i zato da nam neka ovdašnja klerofašistička banda ne bi zakucala na Dveri. Pardon, vrata.