I, muž tada iz blažene dosade promrmlja sledeće: „Dugo nismo jeli riblji paprikaš. Možda bismo mogli da odemo na neku čardu u Somboru?“. Ženi se ne ide uopšte, kakav sad paprikaš, kakav Sombor odjednom. Ali, zaista dugo nisu jeli ribu i (hvala patrijarhatu) neće da protivreči mužu, pa mu odgovori: „Sjajno, dragi! Baš bih volela. Hajdemo!“. Sad, ni mužu se zapravo ne mrda nigde. Taj riblji paprikaš je spomenuo potpuno bezveze, nekako generalno i u daljoj i posve neizvesnoj budućnosti, dok bi danas komotno pojeo jučerašnju sarmu iz frižidera. A ponajmanje mu se po pretoplom danu, u automobilu bez klima uređaja, vozi 100 kilometara do Sombora i nazad. Međutim, pošto mu deluje da se žena baš obradovala, a i ovako mu spočitava da više nigde ne idu zajedno, i on poruči: „Odlično! Samo da još tvoja majka želi da ide?“.

Odu zatim njih dvoje do tašte i priupitaju je za taj ubogi paprikaš na somborskoj čardi, u sebi se nadajući da će ih glatko odbiti i da će svi ostati kod kuće. Jasno, tek se tašti ne ide, ali pomisli da su ovo dvoje baš zapeli, i neće da im kvari zabavu, pa odgovori: „Jao, divno! Tako dugo nisam bila u Somboru!“. I, Petrovići pristanu jer, evo, raduje se i staramajka, šta da se radi. Pakuju se, potrpaju sitnu decu u automobil, i krenu na put. Kao što su svi i bili pretpostavili, put je dug, loš, dosadan i vreo. Rumenka, Bački Petrovac, Silbaš, Ratkovo, Odžaci, Srpski Miletić, Stapar, kada će već jednom taj prokleti Sombor? Znoje se i gunđaju dva sata do tamo. Kad najzad stignu na neku čardu, mesto je poluprazno, konobari su neljubazni, pivo je mlako, a vino kao kiselina iz akumulatora. Na paprikaš čekaju sat vremena, a i pržena riba je nikakva: šaran je previše mastan, som je vijetnamski, a smuđa ili kečige uopšte nema.

I sad, progutavši tu ribetinu, najzad se vraćaju kući iscrpljeni, još dva sata istim dosadnim putem. Prošao i propao im je ceo dan. Neiskreno, ali da bi oraspoložio sunovraćenu atmosferu, pater familijas Petrović progovara „Bilo je baš lepo, zar ne?“. Tašta, međutim, najzad razbija ovaj lažni konsenzus i poručuje „Šta ja znam, mogla sam i da ostanem kod kuće u Novom Sadu“. Starija žena, može joj se, a i zet joj ide na živce. I on se tada isto ohrabruje i kaže „Pa nismo morali! Ni meni se nije išlo, pristao sam samo zato što ste vi toliko hteli da idete!“. Sada već supruga ne veruje svom uhogrlonosu, pa počne da bogoradi „Stotinu mu somova, tek ja nisam htela da idem po ovoj vrućini! Pa nisam valjda luda! Nego sam mislila da se tebi jede paprikaš!“. Muž ustaje u sopstvenu odbranu & zaštitu i kaže da je sve to bio predložio samo zato što je mislio da je svima dosadno, a inače bi sažvakao podgrejanu sarmu samo tako. Deca su tek van sebe, radije bi čačkala “Instagram”, umesto da mlate sa roditeljima po čardama. Već pada mrak, Petrovići jedva pronalaze parking mesto pred svojom zgradom. Zbunjeni su i zapanjeni, pošto su zajedno odlučili da urade nešto što se nikom zapravo nije radilo. Svi su samo želeli da sede i odmaraju na terasi kod kuće. Dakle, svi kreću na put u Sombor zato što misle da svi drugi žele da krenu na put u Sombor. Na delu je nešto što za potrebe ove kolumne možemo nazvati – “Somborski paradoks”.

Naravno, naučnici su već bili analizirali ovakav blesavi hipotetički slučaj. I on se u literaturi zapravo naziva “Ebilinski paradoks”, po gradiću Ebilinu u Teksasu. Gde se, prema jednoj anegdoti, na sličan nevoljan način bila uputila izvesna porodica iz gradića Kolman u istoj američkoj saveznoj državi. Ali, geografija je tu nebitna. Bio to Teksas ili bila to Vojvodina, radi se o svima jasnom, poznatom i razumljivom fenomenu. Radi se o svojevrsnoj – spirali ćutanja. Ili, naučnim vokabularom, “pluralističkoj neukosti”. Naprosto, ljudi su spremni da prihvate neko mišljenje i ponašanje samo zato što misle da svi drugi prihvataju to mišljenje i ponašanje. Na primer, niko ne misli da su nasilje i rat i genocid dobra ideja. Međutim, ako misle da svi drugi misle da je to dobra ideja, oni saučestvuju. Zato što niko neće da prizna ili kaže da mu se ne ide u Sombor. S tim u vezi, “Ebilinski” ili “Somborski” paradoks se otkriva i pronalazi i u mnogim drugim situacijama.

Na primer, slično je među studentima koji se u izlasku vikendom svesno i namerno opijaju preko svake mere. Jer misle da i svi ostali studenti visoko cene to neko obžderavanje, smatrajući ga za “kul” ponašanje. Iako baš svakog studenta iz ove grupe sutra ujutru bole i glava i novčanik koji sa mukom pune siroti roditelji iz provincije. Ali, džabe, svi kolektivno misle da svi drugi smatraju da se baš treba napijati, kao i da svi (ostali) sasvim dobro podnose alkohol, mamurluk i troškove izlaska. Ili, što je mnogo opasnije, kad učenici u srednjoj školi ili regruti u vojsci maltretiraju nekog etničkog manjinca, nekog feminiziranog momka, te nekog drugačijeg uopšte. Moguće je da niko od tih zlostavljača lično ne uživa u tome, ali neuko smatra da svi oko njega nadnaravno uživaju. I da je baš to prikladno ponašanje, pa onda i on (ne)voljno učestvuje u istom. Pojedina istraživanja upućuju na to da su homofobični napadi i nasilje, rasna segregacija na američkom Jugu, maltretiranja i kamenovanja “grešnih” žena ili “bludnica” po Bliskom istoku, tolerancija prema baskijskim teroristima u Španiji i Francuskoj i tome slično, u velikoj meri rezultat ili posledica i ove “spirale ćutanja”. Niko u tome personalno ne uživa i intimno ne podržava, ali opet niko neće da bude ta ili taj koji će reći da – tako ne valja i ne treba. Spirala ili zavera ćutanja mnogo su opasnije od loše ribe na lošoj čardi po vrelom danu za naše Novosađane Petroviće.

Svojevrsni “Somborski paradoks” ili spirala ćutanja je na delu i u sociopolitičkoj Srbiji. Konformizam sa vladajućim sociopolitičkim miljeom je gradualno postao pravilo. Ne među narajcanim tviterašima, naravno, već među onima koji i realno čine srpsko društvo. Dakle, među običnim svetom, Petrima Petrovićima od Subotice do Babušnice, među učiteljicama i bibliotekarkama, limarima i automehaničarima, konobarima i promoterkama, preduzetnicima i državnim službenicima, keramičarima i vodovodžijama, među seljacima, radnicima i (ne)poštenom inteligencijom. Svi misle da svi drugi misle da nam je Rusija “bratska”, a “NATO” i Amerika “neprijatelji”. Svi misle da svi drugi misle da su Hrvati “ustaše”, Albanci “Šiptari”, Crnogorci “antisrbi”, a Bošnjaci – neverni “Srbi”. Zatim, da žene treba jedino da se rasplode, a muškići da se vojno omuškarče. I da treba mrzeti i progoniti gejeve, jer šta ima da paradiraju i eno im četiri zida. Da su rijalitiji najveći problem srpskog društva, jer eno vidi onu starletu na televizoru i omladinu u kratkoj suknji. Iako svi potajno znaju da su se dogodili, i verovatno lično poznaju nekog paravojnika koji se sa frižiderom i nemačkim markama viška vratio sa ratišta, postoji spirala ćutanja i o srpskim ratnim zločinima. Mimo (par preostalih) novinskih naslova, na delu je spirala ćutanja i o svakodnevnoj korupciji i nepotizmu, o partijskom zapošljavanju, o nameštenim tenderima, o političkim zloupotrebama na lokalu. Dakle, spirala ćutanja oko toga “koliko nam dobro (ne) ide” u ekonomiji, politici i društvu. Kao i zavera ćutanja o Kosovu koje nije u Srbiji. I, sasvim frojdovski, oko toga ko je tu totem, a šta je tabu.

Lažni konsenzus, “pluralističku neukost”, i zaveru ili spiralu ćutanja mogu da razbiju jedino posebno hrabri pojedinci i pojedinke. “Zviždači” poput one nadrndane tašte iz automobila naših Novosađana Petrovića po povratku iz Sombora. Ili poput Andersenovog momka koji je moćno uzviknuo – “Car je go!” Ali, nažalost, naša prirodna i “fina” sklonost da slušamo grupu oko sebe dovodi do toga da spremno prihvatamo i traljave filmove, pesme i romane, jadnu modu u oblačenju, kvarljive automobile, skrnave softvere, loše paprikaše i vijetnamske somove, baš kao i jeftine i opasne ideologije poput etnonacionalizma. Svi smo mi fini građani i članovi društva koji će sasvim poslušno i spremno saslušati mišljenje i pratiti ponašanje drugih članova istog. Međutim, taj je konsenzus isuviše često samo privid ili laž. I usput nikome naročito ne prija i ne odgovara. Odbacimo tada te upadljive prevare i manipulacije, tu nakaradnu finoću i tu blesavu pristojnost, a koja se pojavljuje u ime nečega što ne postoji i što je dugoročno kolektivna katastrofa. Pobunimo se protiv spirale ćutanja, da ne bismo jeli hranu koju ne volimo, mrzeli ljude koje ne poznajemo, priželjkivali teritorije u kojima ne boravimo, i glasali za one kojima se potajno protivimo.