I takvi trenuci se obično završavaju tragično po ljude i po društva. Na primer, 1958. godine, komunistička Kina je proglasila program „Velikog skoka unapred“, kada je gensek Mao poželeo da pretvori Kinu u globalnu supersilu. Nameravao je da od izvoza pirinča finansira preambiciozne industrijske i vojne projekte, zbog čega je naredio da se proizvodnja žitarica u zemlji ima udvostručiti i utrostručiti. I sad, u strahu od neuspeha, partijski zvaničnici su napumpavali brojke i mincali izveštaje o proizvodnji. Od seoskih direktora zadruga, preko lokalnih komesara u provinciji, sve do partijskih vođa u Pekingu, svako je lažno dodavao po nulu ili dve, samo da zadovolji Maove vizije i apetite. Kada su podaci najzad prikupljeni, ispalo je da je Kina 1958. godine napravila poljoprivredno čudo neviđeno, i proizvela duplo više pirinča nego što zaista jeste. Slepo verujući ovom tekstu, kineska vlada je zatim izvezla milione tona pirinča, u zamenu za naoružanje i industrijske mašine, nerealno misleći da je ostalo sasvim dovoljno hrane za kineske građane. Posledice su bile katastrofalne: verovatno najveća glad u istoriji, i smrt između 20 i 50 miliona ljudi.

Ili, kada su u Evropljani krajem 19. veka bili smislili da polažu pravo na teritoriju Afrike. Da bi izbegli međusobne sukobe, evropske sile su se sastale u Berlinu 1884. godine i podelile Afriku kao da je u pitanju torta ili burek za poneti. Pola kile bureka sa sirom za Francuze, pola kile sa mesom za Britance, 250 grama sa krompirom za Nemce, 200 grama „pica bureka“ za Italijane. Kako ilustrativno svedoči istoričar Juval Noje Harari, Evropljani nisu imali pojma kakva je društvena (pa čak ni geografska) realnost te sirote Afrike u njenoj unutrašnjosti. Ni kuda idu planinski venci, ni kuda protiču reke, a kamoli kakva je složena etnička, verska, ekonomska, politička i plemenska struktura ovog kontinenta. Jer, sve su to isti crnci i divljaci, zar ne? Prosto su odmotali praznu mapu Afrike na uglancani sto u Berlinu, nacrtali par pravih linija tu i tamo, i razdelili kontinent između sebe. Ove imaginarne linije evropskih birokrata zatim su postale stvarne granice evropskih kolonija i budućih afričkih država. Dakle, i tada je tekst (tj. slika) odneo prevagu nad društvenom, etničkom i kulturnom realnošću, sa jednako katastrofalnim posledicama. U proteklih 40 godina, 20 afričkih zemalja (ili 40 odsto podsaharske Afrike) imale su bar jedan građanski rat. Čim su evropska carstva propala i afričke kolonije stekle nezavisnost, usledile su decenije krvavih i brutalnih sukoba, od kojih mnogi traju i danas. Zato što nacrtane fantazije nazvane granicama nisu imale nikakvog realnog smisla za stanovnike Afrike.

Upravo o sudaru između teksta i realnosti se radi i kada je reč o – Kosovu. Naime, u hroničnom odsustvu realnosti, pravnik Vojislav Koštunica i njegovi su 2006. godine doneli Ustav sa Preambulom ili tekstom u kojem, eto, piše da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije“. Dok je realnost i bila i ostala nešto sasvim drugo. Već sedam godina do te preambulne 2006. godine na Kosovu nije bilo nijednog vojnika, policajca, sudije, matičara, šintera ili bilo kog drugog državnog zvaničnika iz Srbije. A godinu dana i četiri meseca kasnije, Kosovo je i zvanično proglasilo nezavisnost koja, evo, realno traje već deset, odnosno devetnaest godina. Pa ipak, od patrijarha do Petra Petrovića u internet komentarima, vlastima u Srbiji se poručuje da „ne smemo dati Kosovo“, kao da ono poodavno nije „dato“. Sve to na osnovu iluzije iz Ustava i raznih rezolucija, memoranduma, apela i prateće gromoglasne propagande, te ideje da se tekstom može uticati na realnost. Dok, uzgred, i siroti Evropljani naivno misle da će nekakav tekst („Pravno obavezujući sporazum“) dovesti do realne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova. I da se, kao u Africi onomad, nećemo latiti oružja i pohvatati za gušu, ako ili čim nam okrenu leđa.

Jer, realnost je takva da Kosovo poodavno funkcioniše kao nezavisna država, ili bar kao država na kojoj Srbija nema vlast. I nikakvo bistrenje i sholastika oko tekstova ili napismenog „priznanja“ tu realnost ne može da promeni. NJu može da promeni jedino rat, pošto je rat (za razliku od teksta) već sasvim realna stvar. I Kosovo je u ratu 1912. godine dobijeno, a u ratu 1999. godine izgubljeno, zato što je to ta neka – istorija. Kada je akademik i bivši predsednik SANU Nikola Hajdin jeretički poručio da je „trebalo navikavati ovaj narod da je Kosovo izgubljeno“, i on je čovek mislio na to da je ljude treba osvešćivati u pogledu realnosti. I zato nacionalisti opsednuti tekstom insistiraju na tome da je Kosovo „reč“ – najskuplja srpska, naravno – a ne život. Dok Kosovo nije reč u tekstu, već realno društvo sačinjeno od živih ljudskih bića. Uz to, mnogo zanimljivije pitanje od onoga kakva je realnost, jeste pitanje zašto je ova realnost takva kakva jeste. A ona je takva zbog sistematske torture i masovnog progona i ubistava kosovskih Albanaca od strane režima Slobodana Miloševića tokom 1998. i 1999. godine, a i ranije. Ali, to je već najstrože čuvana tajna u Srbiji.

Otuda je relativno nevažno šta piše u zvaničnim dokumentima, rezolucijama, sporazumima i Ustavima, bilo onima u Beogradu ili u Prištini, bilo na Ist Riveru ili u Briselu. Realno je samo to da na Kosovu danas svoj život živi oko dva miliona Albanaca koji ne zarezuju Srbiju, i ne bendaju njena ognjišta i svetinje. I ne diluju drogu, ne progone nejač, i ne vade i ne rasprodaju tuđe organe unaokolo. Kosovari rođeni posle 1999. godine danas ne govore srpski jezik, ali imaju vozačke dozvole, glasaju, studiraju, zaljubljuju se, izlaze u grad, piju kafe ili pivo, vode ljubav, a ne rat. U tom smislu, stvarna „provera realnosti“ bila bi sledeća: da Kosovo zaista naprasno odluči da posluša tekst srpskog ustava i realno postane sastavni deo Republike Srbije. Bilo bi otrežnjujuće korisno za srpsko društvo da najmanje četvrtina ili 70-ak poslanika u Skupštini Srbije budu kosovski Albanci, da se u prenosima Skupštine na javnom servisu govori i simultano prevodi albanski jezik, i da nijedna Vlada u Srbiji ne može da bude formirana bez bar 4-5 ministara koji se ne prezivaju na „ić“. Već se, recimo, prezivaju Tači, Haradinaj, LJimaj, Krasnići, Kurti ili Pacoli. Međutim, ni tako nešto jednostavno nije – realno.

Svi dobro znaju da ocene u đačkoj knjižici ili indeksu (dakle, tekst) nisu pravo merilo nečijeg znanja (dakle, realnost). Pa ipak, kao loši đaci ili njihovi roditelji, mi radije jurcamo za ocenama, nego za znanjem. I nije to ništa novo: mnogi vladari u istoriji nisu odoleli iskušenju da izmene realnost potezom pera. A i kada je usledila katastrofa, na nju su prečesto odgovarali novim tekstovima, memorandumima i rezolucijama, samo da bi se pobeglo od bespuća ili pustinje realnosti. Bodrijar je očigledno znao šta radi kada je drobio o sveopštoj simulaciji i simulakrumu. S druge strane, kako istraživanja i ovog sociologa i kolumniste pokazuju, najmanje 25 odsto ili svaki četvrti internet komentator po Fejsbuku i Tviteru u Srbiji ipak poziva na prihvatanje ili priznanje te iste realnosti, umesto da se drži teksta Ustava kao pijan Kosova. Malo li je na ovu skupoću? Iako ostaju i zapitanost i strepnja da li je trenutna vlast u Srbiji sledbenik politike realnosti, ili radije baštini politiku (hiper)teksta.

Srbija je više puta propatila zato što je uporno odbijala da pogleda u realnost, i to u ime narativa, teksta i/ili slike Velike Srbije. Od plana Z-4 do Rambujea, sa gnušanjem je odbacivala sve realističke ponude i sporazume, nakon čega se suočavala sa Bljeskom i Olujom, odnosno bombardovanjem NATO. Da li će danas imati snage da odabere realnost, umesto somnabulnog teksta Preambule? Ili će i dalje farsično ponavljati svoju tragičnu istoriju? I svoj „Veliki skok unapred“ zasnivati na fabrikovanim brojkama, zabašurenim činjenicama i iskrivljenoj realnosti. Jer, nije da nemamo dovoljno treninga i iskustva u tome. Dođavola, pa ni zvanični dokumenti države Srbije, njene lične karte, pasoši, vozačke dozvole i ostalo, sve donedavno nisu bili usklađeni sa realnim nazivom te države. Postoji ta fraza „mrtvo slovo na papiru“, a koja implicira stanje stvari u kojoj tekst ne korespondira sa realnošću. Međutim, kao u Kini ili u Africi, bilo je isuviše mnogo slučajeva kada su se narativi, tekstovi i slike nametali realnosti. I tada su ova „mrtva slova“ proizvodila sasvim mrtve ljude. Ukoliko želimo kakvu-takvu budućnost i život vredan življenja, tekstovi se moraju prilagoditi realnosti, a ne realnost tekstovima.