Da ne postoje nikakve regulacije i ograničenja o broju aviona u vazduhu? Niti strogi državni propisi u pogledu osiguranja, tehničkog pregleda i ispravnosti aviona?

Da nema ni birokratskih licenci ili obaveznih lekarskih pregleda za pilote? Kao i da im se ne plaćaju doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje, zbog čega moraju da „tezgare“ na sve strane (sveta)? Bez ovakve državne regulacije, cene usluga avio-prevoza ispale bi dramatično niže ili jeftinije.

A bila bi to i utopija slobodne konkurencije i darvinističkog opstanka najjačih pilota i aviokompanija u evoluciji ka vaskolikom progresu, zar ne? Samo što niko pri zdravoj svesti ne bi ni pomislio da sedne u avion u ovako slobodnom i raspojasanom sistemu. A zašto onda želimo da sednemo u ovakav – taksi?

Naravno, radi se o fajtu između taksija i CarGo-a. Nije stvar u zauzimanju strane u toj lažnoj i prevarnoj dilemi. NJeno rešenje svakako leži u efikasnom, jeftinom i dobro regulisanom javnom prevozu kakav postoji u svim ozbiljnim (zapadno)evropskim gradovima i gde su taksiji jedino transportna dopuna za hitne slučajeve.

Ali, cela ta gužva mnogo je ozbiljnija i šira od blokade saobraćaja, polemika po TV emisijama u pauzi između dva Šešeljeva gostovanja, te neukih komentara na internetima.

Oldskul taksisti jesu popularna vreća za udaranje sa svojom poslovičnom bahatošću, neljubaznošću i pratećim miomirisima, zaobilaznim putevima i misterioznim tarifama, priprostim geopolitikama i teorijama zavere, mrvama i urnebes salatama po sedištima i crkvenim oltarima po instrument tablama.

Neretko nema valjane odbrane i zaštite za mnoge taksiste i taksi prevoznike. Ali, biće da je nema ni za ovu najnoviju izmišljotinu poznog kapitalizma, a koja je samo još jedna inkarnacija staromodne eksploatacije putem – mobilne aplikacije.

Uber, Lyft, Yandex i slični taksistoidi, kao i „belosvetski, a naš“ CarGo, započeli su svoju šumpeterovsku „kreativnu destrukciju“ kao smartfon aplikacija. Koja, šatro ni luk jedući, ni (na) luk mirišući, samo „spaja“ one ljude koji bi da u svoje slobodno vreme i za sitan novac prevoze druge ljude, sa onim ljudima kojima baš takav prevoz treba.

Super, u pitanju je nešto kao nekakav Fejsbuk-taksi, zar ne? Pa, ne. Jedno je umrežavanje sa prijateljima, kolegama, simpatijama, srodnicima i davno zaboravljenim kreaturama iz odeljenja, sve radi lajkovanja, dopisivanja i špijuniranja. A nešto je sasvim drugo ozbiljan posao gradskog prevoza mase ljudi od tačke A do tačke B.

Zbog naše opsesije aplikacijama, inovacijama i društvenim mrežama (kao i, da, pronalaskom rupe ili dlake u jeziku zakona), ove kompanije (ne)vešto izbegavaju bilo kakvu regulaciju i odgovornost za posve staromodnu – uslugu javnog prevoza. Ne za „inovativnu pomoć na putu“, što može da znači sve, a posebno svašta.

A ove kompanije izbegavaju i obavezu plaćanja poreza i doprinosa za svoje „tezgaroški“ zaposlene vozače. Zato i samo zato, a ne zbog neke nadnaravne tehnološke ingenioznosti, takav taksi manje košta.

Jednostavno rečeno, u Silicijumskoj dolini u San Francisku bilo se okupilo par programera ili IT-jevaca koji su skrckali mobilnu aplikaciju za, realno, poručivanje taksi prevoza. I to tako da svojim taksistima krajnje „inovativno“ uzimaju oko 30% zarade od svake vožnje, ne pružajući im ništa za uzvrat osim – aplikacije.

Ova konkurentna ergela „jednokratno“ iznajmljenih vozača-tezgaroša nema nikakvu zaštitu, nikakva prava i nikakve obaveze, osim da pokuša da zaradi što više novca za sebe i za svoju aplikaciju.

Na vozaču-sužnju i zemaljskom roblju je da rmbači i radi apsolutno sve: da se odaziva, da dolazi, vozi i razvozi, samom sebi uplaćuje penziono i zdravstveno (ako jeretički želi tu neku penziju i zdravlje), da popravlja, čisti i pere automobil, i još se ljubazno smeška i nutka žvake i čokoladice zarad više „lajkova“ od škrte mušterije ili štedljivog potrošača.

Dakle, firmu i njenu novu digitalnu buržoaziju ovakvi radnici ne koštaju ništa, dok od njih komotno cede svoj profit. Što je genijalno i inovativno otprilike kao u fabrikama u Mančesteru u 19. veku. Stotinu mu Komunističkih manifesta i Nemačkih ideologija, jedino što je tu inovativno jeste što su nas ubedili da je u pitanju nešto inovativno.

Naime, poslovni model ovakvog Taksija 2.0 zaista počiva na – mitologiji, priči ili narativu. Otuda Uber za šefa svog odeljenja za Odnose sa javnošću i upošljava legendarnog menadžera izborne kampanje Baraka Obame (izvesnog Dejvida Ploufa). Pa se regulatorne stvarčice poput poreza i doprinosa, licenci i uverenja, lekarskih i tehničkih pregleda, ubedljivo predstavljaju kao budalaštine za digitalno nepismene i staromodne dinosauruse na putu ka izumiranju.

Jer ovo je „inovativna“, „visokotehnološka“ i nadasve seksi i fensi-šmensi aplikacija na barikadama Četvrte industrijske revolucije u borbi sa zatucanošću i zaostalošću nacije.

Svaka vožnja je „tezga“ ili „gig“, vozači su „frilenseri“ ili „digitalni nomadi“, puni slobode i kreativnog duha, ali zato bez zdravstvenog, penzionog i socijalnog osiguranja kao drangulija ispalih iz mode. Ovo je klasičan „divlji taksi“, osim što se ta divljačka usluga sada poručuje preko interneta.

A ne ulaskom u neobeleženo vozilo u mraku železničke stanice, spremnom da nas opljačka kao na deregulisanom Divljem Zapadu pod maksimom „Pare ili život“.

Ali poenta i nije u taksistima sproću kargovaca i njihovog kulta. Lokalna verzija Ubera vremenom će pronaći svoje mesto na tržištu taksijima u Srbiji, što je valjda okej.

Verovatno će i propadati poput Ubera (koji gubi zapanjujućih 5,2 milijarde dolara samo u drugom kvartalu 2019. godine), pošto je zasnovan na mitu i fikciji, a ne suvislom biznis planu. Danas po ulicama Zapada ne štrajkuju taksisti, već Uberovci koji zahtevaju, gle čuda, svoja elementarna radnička prava. Javni prevoz, kao i drugi javni sistemi, ne može da funkcioniše kao potpuno deregulisana utopija vođena nevidljivom rukom tržišta.

Grad mora da uređuje i ograniči broj taksi vozila, jer u suprotnom dolazi do zagušenja saobraćaja. Previše taksija na ulicama znači i premalo zarade. Ovo taksiste primorava da rade više i duže, i škrtare na popravkama vozila, što uvećava rizik od nezgoda. Najzad, gradski prevoz je javno dobro i stvar egzistencije mnogih individua u društvu. Kada smo na to tako brzo zaboravili? Dok smo impresionirano buljili u mobilne telefone, sedeći na WC šolji?

Zašto smo tako grubo postsocijalistički otpisali stvari kao što su osmočasovno radno vreme, pravo na penziono i zdravstveno, na topli obrok, na porodiljsko, na bolovanje?

Na solidarnost? Zato što, o užasa, taksista fura znojavi peškir oko vrata? Neverovatno, ali možda mu je – vruće? Priželjkujemo li zaista jedan Divlji Istok u kojem je čovek čoveku vuk, i život van društva i zajednice koji je samotan, bedan, opak, svirep i kratak? Ili to u njemu već poodavno živimo?

Cela gužva oko jeftinijeg taksija u gradu zato razotkriva mnogo veću dramu u realnosti savremene egzistencije. Činjenicu da su mnogi ljudi u svoje biće ili hardver „instalirali“ društvenu ulogu potrošača koji bi samo da uštedi 50 dinara, bez da uvide pravac u kojem se kreće raspojasani kapitalizam.

Kao da više uopšte ne živimo u nekoj solidarnoj zajednici ili u društvu, zato što je Tačer bila rekla da društvo ne postoji. Valjda zato na Uberu imamo i „opciju“ da platimo kako vozač ne bi ni razgovarao sa nama.

Kao jeftina radna snaga (po zapadnim standardima), i programeri u Srbiji zapošljavaju se kao paušalni „tezgaroši“, pa im njihove IT firme ne uplaćuju penziono i zdravstveno, niti državi i društvu plaćaju porez na zaradu. Ali, zašto bi postojala kontrola i regulacija bilo čega na ovom svetu?

Neka cveta hiljadu taksista? Ko još pamti i koga briga za to što su od sredine 19. do sredine 20. veka radnici širom sveta bukvalno umirali i krvarili za ta neka radnička prava i za život vredan življenja? Zašto da onda – preko aplikacije, naravno – ne „iznajmljujemo“ uber-pilote, uber-lekare, uber-profesore, uber-farmaceute, uber-staratelje? Hajde da svako bude „sam svoj majstor“ na slobodnom tržištu inovacija na App Store i Google Play, šta fali?

Pa fali. Mnoga regulacija je tu sa dobrim razlogom. Zabranjeno je rušiti noseće zidove zgrade ili zastakljivati terasu bez dozvole, i u sopstvenom stanu ili privatnom posedu. I konobari i kuvari moraju na redovne higijenske preglede zbog uvećanog rizika od širenja mikroorganizama među mušterijama.

Univerziteti moraju da budu akreditovani ili da zadovolje visoke standarde u pogledu nastavnog plana i programa, kadra i opreme. Budući hranitelji ili parovi koji bi da usvoje dete, uprkos dobrim namerama, takođe prolaze kroz mukotrpni proces detaljne provere. Isto tako i svako ko prodaje oružje ili ko proizvodi lekove.

U suprotnom smo na spomenutom Divljem Zapadu (ili Istoku), gde svako slobodno mućka i iz prikolice prodaje „lekovite“ tekućine od zvečarkinog otrova.

I slobodno uzima pravdu u svoje ruke i linčuje unaokolo po sopstvenom nahođenju. Dakle, postoje ozbiljna pravila ili stroge regulative ukoliko neko želi da pilotira avionom, da usvoji dete, da radi na univerzitetu ili za šankom u kafani. Da bude pekar, lekar ili apotekar. Zašto ne i taksista? Još uvek živimo u društvu i u kakvoj-takvoj zajednici, iako kvarno pokušavaju da nas ubede u suprotno.