„U Japanu…“

 A potražimo na svemoćnom Guglu bar jednu vest o nekom realnom Japancu, sa imenom i prezimenom, koji je zaista izvršio samoubistvo zbog kašnjenja voza i pronaći ćemo – šipak. Osim sličnih „analitičkih“ tekstova koji zapravo govore o evropskim železnicama i neradnicima. Naime, funkcija ove trabunjarije nikada nije u realnom sagledavanju japanske kulture, ili u problematizaciji tragičnog fenomena samoubistva, već u tome da se mitološki „Japanac“ suprotstavi našem čoveku. Odnosno da se japanska radna etika kontrastira zapadnjačkoj ili lokalnoj paradnoj, u šatro procepu između Zapada i Orijenta. U tom poduhvatu najlakše se hvata za primer koji deluje ekstremno, pri čemu se Japanci predstavljaju kao neurotični, robotoliki pojedinci opsednuti tačnošću, odnosno kao groteskni i stereotipni antipodi svemu ovdašnjem, ali i zdravorazumskom. Istoimeni profesor engleskog iz „Tesne kože“ je tipičan izraz ovakvih apsurdnih zamisli, kada spočitava nerad i javašluk beogradskoj omladini, pričajući bajke o tome kako „Japanac“ malo jede, zahteva i troši, dok rmbači kao crnac. Da li je ovo zaista ideološki stereotip na koji treba da se ugledamo? Ali o tome nešto kasnije, prvo da se raskrinka mit.

Japan zaista ima visoku stopu samoubistava (neslavno 10. mesto na svetu), iako je ova stopa zapravo veća u Južnoj Koreji, Litvaniji, Kini, Belorusiji, Sloveniji ili Mađarskoj. A tik iza Japana nalaze se i Ukrajina, Hrvatska, Rusija, Moldavija i Srbija (17. mesto na svetu). Međutim, razlozi sa samoubistvo u ovoj zemlji isti su kao i svuda na planeti – nezaposlenost, depresija i društveni pritisci. Gubitak posla (a ne nekakvo kašnjenje vozova) bio je uzrok čak 65,3% samoubistava Japanaca, a neka druga teškoća u životu faktor za preostalih 34,3%. Veliki porast samoubistava dogodio se 1990-ih godina, kada je Japan zahvatila recesija, i kada je verovatno i stvorena čuvena urbana legenda. Osim gubitka posla, drugi veliki razlog je zapravo – preterani rad i preterana očekivanja poslodavca. Dakle, ne japanska fanatična posvećenost firmi, o čemu vole da trabunjaju na Zapadu, već upravo jedan „dosta je bilo“ i „jebite se, odlazim odavde“ stav. Prema jednom istraživanju iz 2008. godine, zamor od posla bio je uzrok čak 47% samoubistava.

A otkuda onda ovaj mit o japanskom železničaru-samoubici? Prvo, Japan istinski odlikuje specifično intenzivna radna etika (iako iznova, marljivost koja je u razumnoj meri, a ne kako to zamišlja Petar Petrović sa uplatnice). Drugo, vozovi u Japanu su najčešće prilično tačni (što ne znači da nikada ne kasne, naprotiv). Treće, posleratni Japan je zaista dramatično ekonomski uznapredovao. Četvrto, u japanskoj istoriji – krcatoj mitovima kao i u svakoj drugoj – postoje prakse ritualnog samoubistva, iako najčešće među oficirima kada izgube bitku, a ne sirotim kontrolorima vozova. I, peto i najvažnije, Japan je prilično daleko, te po definiciji deluje neobično, a ovu je zemlju malo ko zaista i posetio. Zbog toga sve što se o Japanu ispriča i istrabunja može delovati suvislo, jer najčešće nismo bili i videli, niti poznajemo nekog ko je tamo bio i ko može da nas razuveri ili ospori. Uzmimo sve ove sastojke zajedno, potopimo ih u ulje stereotipa i mast predrasuda, i dobijamo kratki, efektni, pseudopametni i lažno obavešteni iskaz o japanskim železničarima-samoubicama kada želimo da poentiramo nad kolektivnom nervozom jer kasni gradski prevoz.

Treba reći i koju detaljniju o japanskom ritualnom samoubistvu (Seppuku, poznatiji kao „harakiri“), koje svakako doprinosi mitologiji o presavesnim Japancima (a priči pomažu i kamikaze iz Drugog svetskog rata). Ono je zaista postojalo, ali se i te kako preteruje kada se tvrdi da u Japanu postoji masovna „kultura samoubistva“, te da običan svet koji se samoubija prati izvesnu samurajsku logiku časti i tako toga. Uz to, famozni „Bušido“ samurajski kodeks i način života uopšte nije nekakva drevna tradicija, već je formulisan tek 1905. godine. I to kao metod kontrole i dizanja borbene gotovosti u društvu u kojem su samuraji odavno bili puki relikt prošlosti ili naprosto plaćeničke pijandure. Takođe, obavešteniji pojedinci tvrde da sami Japanci pretpostavku o tome da se samoubijaju zbog nekakve drevne tradicije smatraju prilično uvredljivom. I uporno tvrde da su gubitak posla i/ili pretežak posao pravi razlozi za suicid svojih sunarodnika. Drugim rečima, identično kao i na Zapadu ili na gotovo svakoj tački na kugli Zemaljskoj na kojoj se posao gubi ili gde se na poslu rmbači. Uostalom, stavimo zabavno morbidne stereotipe o „ludim Japancima“ u stranu i uključimo zdrav razum: da li bi kultura koja zaista promoviše samoubistvo kao nekakvu dobru stvar mogla da opstane – ili bi naprosto izbrisala svoje poklonike i članove? Konačno, Japanci koji se samoubijaju to najčešće čine upravo bacanjem pod svoje brze vozove. Što je verovatno i napravilo zbrku u evropskom umu prenapučenom predrasudama. Dakle, u svojevrsnoj bolnoj ironiji, japanski vozovi neretko kasne baš zato što je neki nesrećnik okončao život pod njihovim točkovima – a ne obrnuto.

Uzgred, ovaj kolumnista je boravio u Japanu dve nedelje, na poziv japanske vlade, a na preporuku „Danasa“, hvala im do Fudžija i nazad. I u avion je, pokazaće se, seo sa koferom punim stereotipa o Japancima. A nakon što je izašao iz voza u Hirošimi, na stanici ga je sačekao gospodin Hiroši Abe, japanski domaćin u pravom smislu te reči. U dresu „Barselone“ sa buvljaka, sa dve limenke piva (marke „Yebisu“, šta god to značilo) i par bajatih viceva u džepu. Inače nastavnik tehničke grupe predmeta u srednjoj školi koja sprema klince za posao u fabrici što pravi – podmornice. Nakon jedne neprijatne tišine tokom večere u njegovom domu, autor ovih redova je tupavo upitao domaćina za ta neka samoubistva zbog kašnjenja vozova. Zbunjenost i belina Hirošijevog pogleda bila je veća od beline pirinča za suši (kojeg zapravo nije bilo – porodica Abe ga preterano ne voli; jeli smo piletinu u braon sosu). Iznenadio se i cerekao jer se takve gluposti uopšte pričaju po Evropi. Doručkovali smo „američki“ doručak – jaja i slanine.

U čemu je poenta? Radna etika i odgovornost Japanaca se iskrivljuju do apsurda da bi se ukazalo na ovdašnju aljkavost, neodgovornost i nerad. Ali čemu urbane legende za ovu neobičnu mentalnu pokaznu vežbu, zasnovanu na nula iskustva i istine? Time samo dodatno pojeftinjujemo sopstvene argumente i um činimo lenjim. Valja se prisetiti toga kada nas Vlada Srbije, u nekakvoj novoj inkarnaciji Veberove „Protestantske etike za po(st)četnike“ ili spomenutog „Japanca“ iz „Tesne kože“ bude terala da ustajemo u 7:30 i rintačimo „kao Japanci“, uveravajući nas da u tome leži recept za izlazak iz krize. Istovremeno se amnestirajući od svake odgovornosti, naravno. Uostalom, ako već tražimo uzore – hajde malo da živimo kao Japanci, a ne da se samoubijamo kao oni?

Suština je prosta: razmera vrednih i lenjih ljudi je svuda na svetu ista. A društvene institucije i strukture su te koje proizvode sistemski javašluk. Samoubistva u Japanu zapravo su velika lekcija za nešto sasvim drugo od prevarne pouke iz popularnog mita. U pitanju su lekcije o društvenim problemima koje stvaraju porast nezaposlenosti, s jedne strane, kao i samopregorni rad bez adekvatne nadoknade i nagrade u vidu kvaliteta života, s druge. Dakle, pre nego što zakukamo nad nedostižnom japanskom radnom etikom, shvatimo da iste stvari teraju ljudsku životinju da se udalji od sveta i života svuda na planeti. Umesto ponavljanja žvake o „čudnim strancima“, mogli bismo jednom za svagda da naučimo to da su svi ljudi na svetu bazično isti. I da, umesto sportista koji mlataraju zastavama i troprstaša, poslušamo šahiste i njihovu „Jedan smo rod“. Stvarne pouke sa Dalekog istoka zapravo su potpuno suprotne urbanoj legendi o japanskim železničarima-samoubicama. Samo što ih i te kako dobro osećamo i u svom dvorištu.