Vidovdanska rezolucija

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. hahahahahhaaaaa….ono kada se Kishjahus pita sta se desilo sa ponosom srpskog naroda, i ko je Obilic a ko Brankovic. Dobar pokusaj decko, ali ne zakopcavaju se Srbi i Srpkinje na ledja.

2. svaka cast za fenomenalan tekst!

3. Priznajem da je Aleksej KIŠJUHAS moj omiljeni kolumnista lista DANAS,i da podržavam stavove koje je izneo povodom REZOLUCIJE INFORMBIROA komunističkih partija Istočnog bloka upućenre jugoslovenskim komunistima. Pisac nije smatrao za potrebnim da malo rasčlani način kako se do tog istorijskog TITOVOG NE kao odgovor STALJINU došlo. A nije bilo ni jednostavno, ni bez posledica po one koji su ostali u manjini. No tu moramo uvek imati u vidu vreme i kontekst međunarodni odnosa koji su tada vladali. Dozvoliću sebi, da zbog današnjih reperkusije koje se povlače još iz tog perioda, kažem oslanjajući se na ono što sam učio, kao i saznanja do kojih sam došao čitanjem knjiga koje tretiraju tu temu. Rezoluciju je prvo razmatralo uže rukovodstvo KPJ i predložili organizacijama Partije da se odbije Rezolucija. Jugoslovenskim komunisti su bili vaspitani – naučeni da u SSSR i STALJINA gledaju kao u božanstva, pa je mnogima ovaj raskol sa njima prosti bio neshvatljuv. Obučeni po ovom pitanju istaknuti članovi KPJ su obilazili organizacije KPJ i objašnjava li razloge odbijanja Rezolucije, pre zvaničnog izjašnjavanje o njenom odbijanju. Pored svega toga bilo je komunista koji nisu mogli sebi objasniti taj razlaz pa su prilikom glasanja glasali ZA REZOLUCIJU. Prema tim članovima KPJ su primenjivane kaznene mere, koje sa današnjeg aspekta izgledaju rigorozne, ali su u to vreme bile neophodne radi očuvanja nezavisnog puta Države. Ti članovi su kažnjavanju oduzimanjem svih prava, pa čak i prava glasa, a na izdržavanje kazne su oddvkđeni na GOLI OTOK. U tako polarizovsnim i teškim odnosima dešavale su se i kardinalne greške, kada se postupali po prijavama da je neko npr. veličao STALJINA, pa su i potpuno nevini ljudi odvođeni na GOLI OTOK,što je kod njihovih porodica stvaralo nrzadovoljstvo. Najveći broj Staljinista je bio u Srbiji i Crnoj Gori. Iz tog vremena koje je bilo teško za narod, se provlači kod određenih ljudi nekriticki odnos prema RUSIJI, koji ide čak dotle da više vole RUSIJU nego svoju zemlju SRBIJU.

4. Ovo je jako dobra kolumna. Svaki tekst koji sam pročitao do sada bio je ok, a neki su bili stvarno izuzetni. Drago mi je što imamo ljude koji ovako razmišljaju i koje dovoljno zanima realna istorija da stvari koje se dešavaju postave u ispravan kontekst.

5. Треба рећи и да су југословенски комунисти, да би демантовали оптужбе из Кремља, тек после Резолуције Информбироа интензивирали утеривање сељака у сељачке радне задруге (совхозе). То је било праћено суровостима стаљинистичког типа. Тек сеадм дана после Стаљинове смрти (марта 1953.) донет је Закон о распуштању сељачких радних задруга. Исто тако, све до 1953. настављено је са суровим обрачунима са идеолошким неистомишљеницима (само је у Србији досад пописано 55.000 убијених људи. А колико је Титов режим био ауторитарна, „мека“ држава говори податак да су људи робијали због вербалног деликта! То се наставило и после Титове смрти („И после Тита, Тито), па је тако, на пример, песник Гојко Ђого био осуђен на затворску казну због објављивања збирке песама „Вунена времена“. Према томе, Титову Југославију, због сукоба са Стаљином, не треба посматрати ка да се радило малтене о бастиону демократије, како то изгледа док човек чита горњу Кашијухасову колумну.

   1. Tada Jugoslovenski komunisti na čelu sa Titom mnogo pametno postupili i verujem da su znali to nije u redu ali trebalo nmalo vreme da da proše da bi se ukinule te zadruge .To je učinjeno da ne bi epten bila Jugoslavija da je potpuno menjala sistem od socijalizma’ komunizma ka kapitalističkom .Moralo se nešto preduzeti od ruskog sistema .Drugo hoćua da kažem da kada sam bio deklegat 11 kongresa SKJ ,buduči da sam pročitao doata o društvenoj svojini, a posebno doktorsku dizertacijau Radomira Božovićča,u meni je vrijelo da to predložim naime da se menja sistem uređenja tako što istovremeno bi bile prisutne u i društvena svojina i samoupravljanje ali i široku mogućnost da sami građani rade sve poslove i to privatno odnosno na kapitalistički sistem.Međutim tada je bilo neophodno da diskusija razgledaju na nivou opštinskih komiteta ,pa zatim na nivou CK republika pa teka tada moglo je , ako je bilo mugučć, da to iznese na kongresu.Ako bi se to prihvatilo , a bilo je očigledno da tadašnji sistem već je bio u stagnaciji ako ne i u raspadu, duboko sam ubeđen da ne bi dfošlo ni do ratob ilačkih ratova jer privrednici i jedni i drugi, prte svga na privatni bi sarađivali i ne bi se složili odnosno sprečili bi da dođe do ratova .A s druge strane a funkcioneri na čeklu repuiblika ne bi imale finasije u svojim rukama pa ne bi mogli , i da su hteli , da vode ratove koji uništili u svakom pogledu celu biv.Srj.Inače kolumna je odlična svaka čast autoru i da kažem sa najviše čitam u danasu kolumne od političkih članaka ili sl. jer oni su navijači postojeće politike za koju nadao sam se da će biti bolje ali razoćaran sam što od toga ništa nema iako u početku je dobro počelo.

6. За писање оваквих колумни ипак је потребно бар солидно средњошколско знање историје. Кишјухаса обавештавам да ни Булајић ни „Бјела“ нису валидни историчари.
   Краљевина Југославија практично последња у Европи успоставила дипломатске односе са СССР.
   Овако је било:
   СРПСКИ АМБАСАДОР У МОСКВИ OДМАХ НАКОН ИЗВЕДЕНЕ КОМУНИСТИЧКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ „ПЉУНУО“ ЛЕЊИНУ У ЛИЦЕ

   Овај невероватан догађај описао је aкадемик Милорад Екмечић у књизи „Ратни циљеви Србије“, позивајући се на америчког дипломату Џорџа Кенана. Амерички дипломата је записао, да је посланик Краљевине Србије у Русији (1913-1919), крагујевчанин Мирослав Спалајковић, на првом пријему за стране дипломате у Москви 1918. године, „пљунуо“ вођу комунистичке револуције Владимира Иљича Лењина у лице. Кенан се у својој књизи позива на књигу тадашњег Француског амбасадора у Москви Јозефа Новленса, који је био непосредни очевидац и сведок тог нечувеног дипломатског инцидента. Разуме се, Спалајковић није буквално пљунуо Лењина, већ му се, како сведочи Новленс, приликом руковања, без увијања обратио следећим речима: „ВИ СТЕ БАНДИТ. ВИ СТЕ ОСРАМОТИЛИ СЛОВЕНСКУ РАСУ И ЈА ВАМ ПЉУЈЕМ У ЛИЦЕ!“

   Ово наводим, пошто је Кишјухас све побркао.

   Што се тиче тиче Титових „челичних боолс“, с тиме се спрдају у мемоарима и његови најближи сарадници. Наводе да је од страха блокирао у свакој критичној ситуацији, а чувена је по томе бежанија из дрварске пећине.
   У његовом личном дневнику, забележен је „план“ отпора у случају војног напада СССР:
   -Прва фаза: фронтални отпор.
   -Друга фаза: Прелазак на партизански начин борбе, али не са њим. Он се са „елитним јединицама“ повлачи не у Словенију, већ у Јулијске Алпе, скроз на границу са Аустријом и Италијом или иза граница , где чека војну помоћ.
   Трећа фаза: Кад ојача војно (како, сем да дођу Американци?) да се крене са контраофанзивом.
   Између редова, рецимо да је рачунао са поделом Југославије фифти-фифти, како је и договорено.

   План „Б“: увек је у наткасни држао 30 кила злата преосталог од Краљевине, као и одликовања и накит Карађорђевића, за „прву силу“.

   И коначно, нека једном неко објасни разлику између Мусолинијевог радничког корпоративизма и Кардељевог „Закона о удруженом раду“. Ако може. Да знамо да ли смо живели у Мусолинијевом или Кардељевом фашизму.

7. Momak, u to vreme, do sredine 50tih, po gradovima i selima Srbije odjekivali su pucnji, streljanja civila, što neistomišljenika, što vrdnih poljoprivrdnika…nego, kada ćemo suditi komunističkim monstrumima, koji u Srbiji ubiše više naroda nego svi okupatori zajedno?

   1. „Decko, ajde oladi…“

   2. Ali nisu pobili ni priblizno civila koliko su to cetnici uradili za cetiri godine rata.

8. Kad covek procita pojedine komentare prosto zazali sto proruska frakcija nije pobedila, a Arso Jovanovic, Vlado Dapcevic, Mileta Perovic i njihovi istomisljenici nisu preuzeli vodjstvo drzave. U tom slucaju, cela zemlja bila bi Goli Otok, a Rusi ostali do pada Berlinskog zida. Sto se tice pucnjave koja se cula pedesetih poznato je da po zavrsetka rata svi cetnici, kao i njihov vodja Draza, nisu polozili oruzje, vec su izabrali produzeni rat, ocekujuci da ce im pomoc stici sa strane. U tom slucaju legitimna su meta i svaka drzava protiv takvih koristi silu. Jos dok je rat trajao vodje Antifasisticke koalicije donele su odluku o kaznjavanj kvislinga, saradnika fasista i njihovih pomagaca. Slusajuci pojedince stice se utisak da u Srbiji nije bilo kvislinga i izdajnika, da su svi bili antifasisti, nevine zrtve komunista.

9. Bravo, Kišjuhase. Ne slažemo se uvek, ali ovaj put od prvog slova do poslednje tačke. Ne obraćaj pažnju na ove sa borščom umesto mozga.. Njima je Matuška daleko i tuguju za njom.

10. Ako se na ovaj tekst ne odreaguje na prvu loptu i u shatroistorijskom kljucu moje misljenje je i dalje isto. Rusija treba sto pre da digne ruke i od Srbije i od svih Titovih naslednica dok je petljanje sa takvima ponovo ne odvede na istorijsku stranputicu i u totalni sunovrat. Bolje je deset godina pregovarati sa Rusima tako razlicitim Ukrajincima, zlopamtecim Poljacima i rezervisanim Nemcima sve i pod patronatom nepredvidljivih Amerikanaca pa neka ishod bude i kompromis ( a na kraju to i bude samo sto se odlaganjem u takvoj konstelaciji dobija na trulosti kompromisa ) nego dati se u punu kolaboraciju sa Srbijom sto mozda moze unistiti celokupnu civilizaciju ali sasvim sigurno i Rusiju. Ne treba nasedati ni na price da sigurno ima neka struja u Srbiji koja bi umela da bude neki mostobran za bolje rusko sutra. To je mislio i fuhrer za ljoticevce, musolini za antikomunisticku miliciju, truman za post-cetnike, drug Staljin za tita. To ni osmanlije nisu shvatili na vreme i da su batalili pasaluk nebi ostali bez Bagdada. Ovo ovde se ne moze ni asimilovati ni okupirati ni inkorporirati i najbolje ga je zaobilaziti. Jedino sto moze da ih unisti su oni sami i nije da se ne trude i nije i da ne uspevaju jedino sto toga nisu svesni posto je statistika u Srbiji od znacaja jedino u kladionicama. Svi se kunu u Kosovo ali je to ne od sekundarnog, nije ni od tercijarnog znacaja. Garnitura koja je svojom politikom izgubila Kosovo (bez da sirim pricu) nece to da prizna i to ne iz razloga da ne bi snosila neke posledice, pravne konsekvence, idi jbt, ne, nego im se cini da je dobra fora da drugoj garnituri uvale to da su oni izgubili Kosovo s tim da bi i njima drugima najgore posledice bile da se teraju u opoziciju sto su ovi i uradili i sada cekaju momenat da ovi prvi koje su oni drugi abolirali priznaju pa da ih oteraju u tri lepe opozicije s tim da ni jednima ni drugima nebi smetalo da osim izmicanja Ukrajine koja se moguce i zbog tog Kosova izmakla od prijateljstva sa Rusijom Rusija bude pod globalnim sankcijama hiljadu godina koje oni odavde jeli nikad nece uvesti sto bi bas bio konacan udar ruskoj ekonomiji. Da se ne pomisli da sam neki krvavi rusostaljinoivanogroznonikitamihalkovmarijazaharovaradioaktivnifil i da me Kisjuhas, nikad se ne zna, ne vrgne na Goli otok ili golu dunavsku adu a i da ne foliram, meni su od svih slovenskih naroda u civilizacijskom a i ljudskom dostignucu, u balansu ta dva, nekako najdalje otisli Cesi. Zato i ne mogu da kazem da su mi bliski ali cenim da bi svi trebalo da prouce taj fenomen. Moguce da je to i stoga sto su batalili srednji vek ali zadrzali njegovie materijalne ostatke za dobar turizam, moguce od svih Slovena imaju najsofisticiraniji autoironijski otklon, moguce i da gresim ali imam osecaj da bi svaki sveslovenofil da ima tu mogucnost da bira gde da se od sveslovenstva rodi i zivi pre odabrao i kiselim kisama okupan Prag uz svo duzno postovanje spram bigotnih, zapustenih, pretegnutih, raspojasanih i inih. Ako i Ceska nije propala jer u ovoj globalnoj selendri cak i propast daljnjeg a kamoli bliznjeg ubrzava i sopstvenu propast. Sada idem da isamaram sam sebe vinjakom zato sto dopustam sam sebi da se uopste upustam u ovakve nenametljive nametnutosti.