Vidovdanska rezolucija

Jer, tog 28. juna 1948. godine, pre ravno 70 godina, doneta je Rezolucija Informbiroa „O stanju u KPJ“, a koja je značajno obeležila sudbinu (post)jugoslovenskih naroda i narodnosti. One sa jeftinijim ulaznicama, ili sa ruskim borščom umesto mozga, valja podsetiti da je Informbiro (Informacioni biro komunističkih i radničkih partija) bio političko telo koje je sve države u (jugo)istočnoj Evropi stavljao pod goli diktat Rusije ili Sovjetskog Saveza. Između ostalog, taj je Informbiro bio zahtevao da se privreda socijalističkih zemalja preorijentiše tako da služi isključivo ruskim eksport-import interesima, da sovjetski agenti otvoreno vedre i oblače po institucijama država istočnog bloka, i tome imperijalistički slično. Zvuči poznato, zar ne? I sad, kada su drugovi Jugosloveni imali određene zamerke na ovakav neokolonijalni plan, program i tretman, priprećeno im je smenom i/ili ratom.

Naime, u spomenutoj „vidovdanskoj“ Rezoluciji Informbiroa, politika jugoslovenskih komunista procenjena je kao „neprijateljska prema SSSR“, i kao sitnoburžoaska, stranoplaćenička i nacionalistička, umesto internacionalističke i lenjinističke pod, naravno, ruskom čizmom. „Zdravi članovi“ partije otvoreno su pozvani da smene sadašnje i postave novo rukovodstvo, a koje će biti servilnije prema zahtevima iz Kremlja i Staljinove dače. Međutim, Tito i partija se nisu uplašili, naprotiv, već su većinski, odlučno i hrabro stisnuli petlju, odbacili Rezoluciju Informbiroa, i uputili srednji prst u pravcu Moskve. I to samo tri godine nakon Drugog svetskog rata, sa svežim sećanjima i ranama iz borbi koje su vodili zajedno. Poređenja radi, ostala partijska rukovodstva se na sličan korak i dizanje glasa protiv Rusa ohrabruju čitavih osam ili čak dvadeset godina nakon Jugoslavije, u Mađarskoj (1956) i Čehoslovačkoj (1968). Naravno, ubrzo se gomilaju narajcani sovjetski i mađarski tenkovi na severnoj jugoslovenskoj granici, spremni na invaziju i otvoreni sukob, a koji je sprečen jedino diplomatskim vratolomijama i veštinama. I, zbog odistinski oprezne i mudre politike, Beogradom ipak nisu brutalno prošetale ruske gusenice sa topovima, kao što jesu Budimpeštom i Pragom.

A beše tu i još jedna začkoljica i izuzetak od pravila. Josip Broz Tito i jugoslovenski komunisti bili su jedini koji vlast u (n)ovoj državi nisu dobili „na tacni“ iz ruku brkatog konobara Staljina, a što mahom jeste bio slučaj sa ostalim zemljama Istočnog bloka. Već su tu vlast krvavo osvojili sami, moćno oslobađajući zemlju od fašizma i domaćih izdajnika usput. I zato im i nije padalo na pamet da ovu vlast komotno predaju ili prepuste najnovijem ruskom caru. Drugim rečima, Jugosloveni su se u mnogome sami borili i izborili protiv fašizma, zbog čega su još 1944. godine hrabro i tražili i dobili sporazum da će se Crvena armija u Jugoslaviji zadržati samo onoliko koliko mora. A jugoslovenski ustanak i revolucija 1941. godine legalizovani su priznanjem i Sovjetskog Saveza i zapadnih Saveznika (pa čak i starog režima), što je bio slučaj bez presedana u istoriji planete.

Upravo zato, Josip Broz Tito je uspeo da bude i prvi i jedini komunistički vođa koji se otvoreno i nedvosmisleno usprotivio Staljinu. Posebno kada se smorio od izbegavanja atentata, kao gumenih lopti u igri „Između dve vatre“ na časovima fiskulture. U jednom pismu, Tito je Staljinu navodno poručio sledeće: „Prestani da šalješ ljude da me ubiju. Već smo uhvatili njih petoricu, jednog sa bombom i jednog sa puškom… Ako ne prestaneš da šalješ ubice, poslaću ja jednog u Moskvu, i neću morati da šaljem drugog“. Jer, jedno je samonazvati se „Čeličnim“, a drugo je imati muda od čelika. Prema pojedinim izvorima, Staljin je pokušao atentat na Tita čak 21 put, obično preko agenta šifrovanog imena „Maks“, a koji je kasnije (naravno) postao istoričar i dopisni član Sovjetske akademije nauka. Ovih planova se ne bi postideli ni filmovi o DŽejmsu Bondu, jer su podrazumevali i sakoe natopljene bakterijama kuge i pištolje koji ispuštaju suzavac. Međutim, drug DŽugašvili je bio zaboravio na činjenicu da je drug Tito bio borac i veteran iz oba svetska rata, a ne samo još jedan partijski aparatčik, i da je smrti već uveliko buljio u facu. Pa je Jugoslavija zato mogla da bude i prva i jedina zemlja koja se uspešno izvukla ili vešto išunjala ispod Gvozdene zavese.

Ali, nešto mnogo važnije od ove personalne, gotovo filmske i svakako mamojebačke vidovdanske hrabrosti, bio je pravac društvenog razvoja socijalističke Jugoslavije nakon razlaza sa Staljinom. Jugoslovenski režim u početku fakat jeste imao sve karakteristike sovjetskih političkih sistema: jednopartijsku državu, moćnu tajnu policiju i ekonomske odluke u rukama partijskih rukovodilaca. Međutim, ovaj sistem se nakon 1948. godine počeo menjati od totalitarizma po sovjetskom ukusu i uzusu, u jednu sasvim „meku“ autoritarnu državu. Diskreciona ovlašćenja tajne policije su umanjena, partija je eksperimentisala sa slobodnim unutarpartijskim izborima, jugoslovenskim građanima sa „crvenim pasošima“ bilo je dopušteno da slobodno putuju i rade u inostranstvu (uključujući tu i zemlje Zapada), a ekonomske reforme dovele su do pojave privatnog uslužnog sektora (iako malog obima). Uprkos periodičnim inflacijama i periodima rastuće nezaposlenosti, jedinstveni jugoslovenski privredni fenomen samoupravljanja je beležio uspehe i postajao realnost, a i radnički saveti su imali sve više i više moći u kompanijama, odnosno preduzećima. Zbog pomoći sa Zapada je porasla potrošnja, a bila je dozvoljena i zapadna masovna kultura u okvirima svakodnevnog života. I, ispravnim rečima istoričara Milivoja Bešlina, naša zemlja je po prvi put u svojoj istoriji postala aktivni subjekat, a ne samo pasivni objekat globalne politike. A na Brionima u Istri bili su i engleska kraljica i Če Gevara i još stotinak državnika, kada im termin nisu zauzele holivudske zvezde.

Jednostavno, nakon istorijske ispale Rusa i njihovih diktata, u Jugoslaviji je zaveden tzv. „Koka-kola socijalizam“. I na ovaj način, Jugoslavija, „Zapadni Balkan“ ili „region“ se i definitivno i bespovratno otvorio prema – Zapadu. A samim tim i prema progresivnim vrednostima modernosti i modernizma, prosvetiteljstva i ličnih sloboda, a koje su se očitavale i u jugoslovenskoj književnosti, umetnosti, nauci i popkulturi. Za nedelju dana, u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MOMA), otvara se izložba posvećena jugoslovenskoj arhitekturi od, gle čuda, baš 1948. do 1980. godine. Stotinu mu masovnih kultura, u socijalističkoj Jugoslaviji bili su mogući i rokenrol, Koka-kola, Mekdonalds, najlon-čarape i šuškavci, a za koje su panslovenska braća sa istočne strane Gvozdene zavese bili spremni da potroše čitavo bogatstvo i slobodu. Uz sve svoje nedostatke, bilo je to vreme najvećeg napretka u svakom svackijatom smislu koje ovo kukavno parče planete pamti. Iako se i tada dobro znalo ko nosi vodu, a ko malter, kvalitet života jeste bio na dramatično višem nivou. I čega se ljudi sasvim dobro sećaju, a što je pamćenje koje apsolutno sve revizionističke vlasti od 2000. godine do danas pokušavaju da uguše i zatru.

I zato, obnovimo gradivo ovih jubilarnih vidovdanskih lekcija iz 1948, a ne samo iz 1389. godine. Jer, Informbiro nikada nije zaista ugašen. Putinova „Jedinstvena Rusija“ potpisala je baš krajem juna 2016. godine „Deklaraciju o saradnji“ sa čak deset partija u pet država Balkana. U Srbiji, među njima su Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića i Srpska narodna partija Nenada Popovića iz vlasti, kao i opozicione DSS i Dveri (u Bosni i Hercegovini to je SNSD Milorada Dodika, a u Crnoj Gori opozicioni Demokratski Front). Da li danas u Srbiji postoji hrabri politički lider koji će se usprotiviti Moskvi, i Vladimiru Putinu poslati preteće pismo poput Josipa Broza Tita onomad? I zašto ne postoji? Jer nije da je Putin, poput Staljina svojevremeno, nesklon pritiscima, propagandi, invazijama i državnim udarima, te čistkama, ubistvima i trovanjima neistomišljenika, uredno podgrevajući Hladni rat. Umesto geopolitičkih muda, u Srbiji danas imamo poklanjanje prirodnih bogatstava Rusima, poltronsko divljenje, transkripte, pesme i razonode za ruske ambasadore, te razgovore sa Putinom na tečnom ruskom jeziku, pred svako formiranje Vlade Srbije. Što je sve hod po ivici svilenog gajtana velezidaje. Šta se to, dođavola, dogodilo u međuvremenu sa ponosnim srpskim narodom i njegovim vođama? Vidovdan 1948. godine je važan zato što je u pitanju bila moćna odbrana od raznih ruskih vršljanja ovuda i posvud, značajan preduslov za modernizaciju srpskog društva, i hrabri otpor predaji Srbije u zagrljaj jedne od najgorih inkarnacija Rusije ikada. Zato se valja zapitati sledeće: ko je bio „Obilić“, a ko „Branković“ na Vidovdan 1948. godine pred – Rusima? I ko će kao kakav biti upamćen danas, 2018?