Vostani, Neoplanta! 1Foto: Luca Marziale/Danas

Dogodilo se i to čudo. U poslovično mirnom Novom Sadu bilo je nereda i nemira po ulicama. I pred sistemski onemoćalu i davno usnulu Skupštinu Vojvodine, bili su postavljeni kordoni, barikade, pa i privatna obezbeđenja sa nameštenog tendera. Međutim, uprkos popularnim stereotipima, Novi Sad je niti naročito mirna, pa ni miroljubiva sredina.

Uzrok za ove nemirne proteste Novosađanki i Novosađana bio je – investitorski urbanizam (i građevinska renesansa). I koji je, u poslednjih dvadeset godina, doslovno uništio ovaj grad kao kvalitetno mesto za život.

Pa sada, umesto svojevremeno sjajnih urbanističkih celina, danas čuvamo jedino one preostale džepove zelenila, pecaroša, rekreativaca, i ugroženih ptica.

Kao i minimume urbanizma i urbanog dostojanstva na Limanu IV, Južnom Telepu, Ribarcu i Šodrošu, po samim obodima našeg nekad lepog grada. Iako je sve već odavno otišlo dođavola, a ja sam već tamo i čekam.

Dakle, ispred Skupštine Vojvodine okupilo se mnogo razboritih i razborito gnevnih građana.

Zato što je tu bilo zakazano usvajanje Generalnog urbanističkog plana (GUP), koji će odrediti izgled, razvoj i planiranje našeg grada u narednoj deceniji i kusur.

Pre toga, građani su formalno podneli više od 1.000 primedbi na taj dokument, i koje su sve odbijene.

Zahtevano je i da se samo jedan predstavnik građana (istoričar umetnosti Nebojša Milenković) obrati poslanicima, što je zakonsko pravo po Poslovniku.

Nije moglo.

Ali, moglo je ozbiljno koškanje, gurkanje, zavrtanje ruku, batinanje, pa i potencijalno smrtonosno sedanje kolenima za vrat.

DISTOPIJSKA URBANA BUDUĆNOST: Drugim rečima, po ovoj neljudskoj temperaturi, i još u devet ujutru, mnogi građani Novog Sada su se probudili i ustali protiv jednog relativno ezoteričnog i apstraktnog dokumenta od čak 1.300 stranica.

Ali i teksta o našoj distopijskoj urbanoj budućnosti. I koji su mnogi novosadski štreberi detaljno pročitali i argumentovano analizirali – od Društva arhitekata Novog Sada, do građanskih i ekoloških aktivista.

I odmah su uvideli da ne valja i da nije dobro. Još jednom, u pitanju je osnovni strateški dokument o razvoju grada.

U istom se radi o izgledu, sudbini, supstanci, duhu, pa i samoj duši našeg grada, u narednih deset (ali i mnogo više) godina. Malo li je na ovu skupoću? I možemo li da uradimo nešto tim urbanim povodom?

Krenimo redom, za one sa jeftinijim beogradskim ulaznicama.

Pojavom pljačkaškog i nekontrolisanog kapitalizma, dogodio se i tzv. investitorski urbanizam.

U pitanju je urbanistička politika koja služi jedino interesima ili profitu građevinskih investitora, umesto javnom interesu ili potrebama građana u gradu i prostoru.

Novi Sad su ubrzo i doslovno preoteli razni preduzetnici, odnosno investitori sa dobrim političkim vezama. A budimo iskreni, nije to započelo za naprednjačkog vakta.

Novosadski kvartovi poput Grbavice, Nove Detelinare (tj. Najnovije Detelinare), starogradske Podbare, pa čak i Balaševićeve Salajke, tranziciono su transformisani u urbanistički Inferno. Jer, umesto da predstavlja nešto moderno i zgodno, novogradnja je u Novom Sadu postala sinonim za vaskoliki fušeraj i škart.

Uostalom, „Čuvaj mi, Bože, Novi Sad“, zaposednut i poražen, bila je jedna od poslednjih pesama Đorđa Balaševića.

„Čuvaj od svega što ga je spopalo, čuvaj mi barem ovo sad, dok i to nije propalo“, pisao je.

I „Gde je sad oni lepi grad, doteran i uobražen?“. Na delu je urbanistički sadizam, ili (novo)sadistički urbanizam.

U čemu je kunst?

Prvo, Novi Sad ima vibrantnu programersku scenu, gde mnogi IT stručnjaci, relativno masno plaćani iz inostranstva (i kao globalno jeftina radna snaga), ulažu svoje nadnice u kupovinu nekretnina.

Drugo, Novi Sad ima i fantastičan Univerzitet na koji, sa krupnim očima i širokim ambicijama, pristižu mnoge studentkinje i studenti iz čitave Vojvodine (i Šapca, Bijeljine ili Crne Gore).

I koji zatim prirodno požele da tu i ostanu, te im takođe treba jeftinih stanova ili garsonjera.

Najzad, imamo i kastu novih bogataša koji nastoje da operu svoj novac od prodaje droge i koječega, gotovinskom kupovinom nekretnina na raspojasanom tržištu našeg Divljeg Istoka.

Sve je to proizvelo golemu tražnju za nekretninama u Novom Sadu (i po Fruškoj gori), i čiji je kvadrat postao balonski skupocen. U našem malom gradu, navodno se izgradi oko 10.000 stambenih jedinica godišnje – a i to mu nije dosta.

RUŠENJE GRAĐENJEM: I onda, hvala zakonu o ponudi i tražnji, kao i kriminalu i korupciji, čitavi gradski kvartovi su bespovratno uništeni nizovima ružnih i jeftinih zgrada od po četiri-pet spratova, bez ikakve vizije, ukusa, smisla, logike i estetike, pa čak i bez trotoara za urbani špacirung.

Jer, ne radi se (samo) o odsustvu popularnog zelenila, već i odsustvu – asfalta!

Da, neretko nisu asfaltirani ni sami prilazi ovim zgradama, pa stanari plivaju po blatu na putu do svog domaćinstva, pošto je investitora zabolelo spolovilo da uredi urbani prostor ispred svoje bedne i jeftine građevine.

Ili, rečima kojima je profesor urbane sociologije Ljubinko Pušić započeo svoju kritičku studiju o novosadskom urbanizmu: „Novi Sad je jedini grad koji se ruši građenjem“.

U čemu je tačno problem sa najnovijim GUP-om?

U tome što je u celosti upodobljen sa interesima građevinskih investitora.

I što predstavlja egzemplar ili paradigmu investitorskog urbanizma.

Naime, mnogi građevinski investitori u Novom Sadu, prvo su pokupovali razne njive i parcele po dunavskom priobalju.

I to za relativno male pare, zato što ovaj prostor nije bio definisan kao građevinsko zemljište.

Međutim, sad se u GUP isti zgodno redefiniše kao prostor za buduća stambena naselja, i čija će cena kvadrata dramatično da skoči u nebesa.

Slično lukavstvo uma je već bilo primenjeno širom grada, a sada se širi i na gradske zone pored Dunava.

Dakle, kupi jeftino – prodaj skupo, marifetlucima sa prenamenom zemljišta, u sadejstvu sa gradskim ocima ili očusima. Uzgred, ovako su u Evropskoj prestonici kulture, porušeni i mnogi kulturno-istorijski spomenici (poput zgrade Komunalne banke i novosadskih trščara).

Zatim, na jedinom preostalom zelenom potezu u gradu, i koji čine dunavski rukavci (sa zaštićenim živim vrstama i gde pristižu ptice iz čitave Evrope), isplaniran je zloglasni Novi Sad na vodi.

A pošto na tom mestu, u samom koritu Dunava, građevinski, fizički, hidrološki i ekološki nije moguća nikakva izgradnja, odlučeno je sledeće.

Da se čitav nasip ili odbrambeni bedem (javnim novcem) komotno pomeri 500 metara dalje! Na ovaj način, omogućuje se izgradnja privatnog stambeno-poslovnog kompleksa na potencijalno najlepšoj (i najskupljoj) lokaciji u gradu, očigledno rezervisanoj za duboke džepove nove elite.

Investititorima je prilagođena i kreativna zamisao o tzv. opštegradskim centrima, a kojom se zapravo zaobilaze postojeći urbanistički pravilnici o kvadraturama i izgledu poslovnih i stambenih objekata.

Drugim rečima, ako u prostor udenemo izvesni opštegradski centar (par klupa i žardinjeru sa suvom biljkom) – tu odjednom možemo graditi šta i kako god poželimo.

Najzad, isplaniran je i kineski most za obilaznicu koja ne obilazi ništa, već po Bulevaru Evrope seče grad na dva dela. I kuda će prolaziti i teški kamionski saobraćaj, doslovno ljudima ispod prozora.

NE DA LI; VEĆ KAKO: Bauk urbanizma kruži Evropskom prestonicom kulture. I zato je borba za Šodroš, za ugroženo drveće, ptice i ribe, samo simptom ili povod – a ne i uzrok pažljivo zalivanog i dugo akumuliranog nezadovoljstva Novosađana.

Naime, ceo pokret za ekološku odbranu netaknute prirode na Ribarskom ostrvu može delovati kao ultralokalna borba par entuzijasta, pecaroša, biciklista i šetača pasa.

To jest, kao jalova NIMBY („Ne u mom dvorištu“) akcija koja ne uviđa širu sliku, već samo ne želi autoput pod svojim prozorom.

Istini za volju, ima malo i toga. Baš kao i jezive novosadske nostalgije za gradom koji je provincijalno mali, miran i pitom, a koji to odavno nije i ne treba da bude.

U pitanju je zamka na koju ne smeju da nasednu borci protiv GUP. I da im onda potpisnici izvesnog Manifesta za razvoj Novog Sada spočitavaju da su protiv izgradnje, razvoja ili visokih zgrada.

Ovaj sociolog i kolumnista ima tu sreću da stanuje na crvenoburžoaskom Limanu II, u soliteru u ulici Dragiše Brašovana, iako potiče sa proleterske Detelinare.

I taj luksuz da živi, radi i piše na urbanom prostoru koji je, hvala Titu i socijalizmu, bio i (još uvek?) preostao kao – nepojamno kvalitetno mesto za život.

Ali, ne zaboravimo i da su sva četiri novosadska Limana (jer liman i znači močvarni zaliv ili luka), sa kampusom Univerziteta i brojnim modernističkim soliterima, takođe bili izgrađeni na prirodno divljoj obali Dunava posle Drugog svetskog rata.

Močvarna ili zabarena periferija ovako je transformisana u jedno moderno i reprezentativno naselje ili urbani kvart.

Iako se verovatno ni tada nije zarezivala zaštita ptica i riba.

Međutim, Limani su opet bili izgrađeni planski, promišljeno i pažljivo, te kao fantastično skladne, osmišljene i zelene urbanističke celine.

Balaševićevim stihovima, „Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio. I shvatiće kad-tad, da ne zna šta je hlad“.

Dakle, ne radi se o tome da li nam treba izgradnja ili ne. Radi se o tome kakva tačno izgradnja nam treba. I zato, vostani Neoplanta!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.