Za sekundu više

U pitanju su časovnici zasnovani na atomima cezijuma, a njihova preciznost meri se greškom od jedne sekunde na 1,4 miliona godina. O tome da sve s tim vremenom bude dobro „zategnuto“ brine se zasebna svetska služba, seksi imena Međunarodna služba za Zemljinu rotaciju i referentne sisteme. I agenti ove službe dodaju tu sekundu s vremena na vreme, a sedište joj je, interesantno, u Gradu svetlosti.

Ova podešavanja su bitna iz jednog sasvim jednostavnog razloga – naša planeta nije naročito pouzdan časovnik. Ljudi sa svojim instrumentima to rade mnogo bolje. Ništa neobično, komadini vrelog jezgra i promenljive atmosfere koja leti kosmosom i priliči da bude gruba i nezgrapna. A pre svega zbog svog saputnika Meseca, Zemljina rotacija polako usporava i dani polako postaju duži. U doba dinosaurusa, dan je trajao oko 23 časa. Od 1820. godine, dan je postao duži za oko 2,5 milisekundi. Ovo su svakako dobre vesti za nas koji priželjkujemo duže dane, a posebno noći. Zamislimo se: fenomen je beskrajno interesantan. Čovek je odvajkada robovao svojoj gruboj planeti i njenoj neozbiljnoj rotaciji. Svojim tehničkim pronalascima i usklađivanjima koji deluju kao cepidlački kuriozitet, ljudska životinja kao da ponosno poručuje: možemo mi bolje od toga. Ili „Vreme je na mojoj strani“ („Time Is on My Side“), kako su popularno prepevavali Džeger i Ričards.

Čovek je oduvek hteo da ukroti vreme, odnosno da ukroti planetu i njene obrtaje oko sebe same, a i unaokolo. Najraniji vodeni časovnici (klepsidre) datiraju iz 1380. godine pre nove ere, a sigurno su se koristili i ranije. Zatim se krajem 13. ili početkom 14. veka pojavljuje mehanički časovnik. U početku su bili veliki i instalirali su se u crkve, tako da ih je do 1370. godine širom Evrope bilo oko trideset.

U narednih nekoliko vekova, skoro svi gradovi u Evropi su imali centralni časovnik, pa je konačno postalo moguće standardizovati vreme. Ovo je doprinelo razvoju komunikacije, trgovine, dogovora, ugovora, kao i olakšavanja beskrajno mnogo drugih praktičnih aktivnosti. Sinhronizacija vremena pomaže tome da se sinhronizuju i približe ljudi: „Pokupim te u sedam ispred zgrade?“, „Hajde na film u osam?“, „Dođi u deset kod mene?“ Kroćenjem vremena, čovek više ne zavisi od ćudi prirode, mesečevih mena, plima i oseka, dužina Sunčeve senke da bi nešto napravio i ostvario. Sa mehaničkim, a zatim i atomskim, časovnikom pod miškom, napuštanjem suknje stroge i nepravedne majke Prirode, čovek je odrastao. Časovnik je sloboda, a ne ropstvo.

Ali, čemu cela ta gužva sa prestupnom sekundom? Prvo, i dođavola, vikend je trajao sekundu duže (malo li je na ovu skupoću?). Zatim, precizno vreme je zapravo prilično važno, pogotovo za planetu koja sve više postaje jedinstvena i jedna. Univerzalno, koordinisano i dobro zategnuto vreme je standard koji koriste satelitska navigacija, bankarske mreže, međunarodni sistemi letenja, kao i internet. I, uostalom, ako smo mi neuko propustili tu sekundu viška, nekome je ona značila. Neko na ovoj po-praznini-kotrljajućoj planeti je baš te sekunde preko interneta kupio knjigu koja će ga naučiti nešto novo, ili kupio CD benda koji će ga podstaknuti da i sam počne da tambura. Momku koji je baš tada prvi put poljubio neku devojku, ova sekunda viška znači više od godine ili dve ili devetnaest. Mnoga deca su začeta baš u toj dodat(n)oj sekundi, te grešne vrele noći ispunjene mirisom maslina ili martinija, svejedno. Nenameravane posledice te nečujno ušuškane sekunde viška su izuzetne. Dok je napor stanovnika ove nespretne planete da imaju jedno, jedinstveno i kvalitetno vreme zajedno – prosto veličanstven.