Živeo DOS!

Čekajte, šta? „Dosovske lopuže“?

Otkud sada Demokratska opozicija Srbije ili DOS u Skupštini, stotinu mu bagera i pratećih Otpora?

Kakva su to bogata dešavanja u glavi?

Kada smo se vratili na šešeljevska podešavanja i njegove „Dosmanlije“?

I da li smo od takvih podešavanja ikada i odlazili?

Tih dana, komotno su oslobođene ubice Slavka Ćuruvije, i kojeg je streljao režim Slobodana Miloševića.

A njegov famozni „unuk Marko“ sada je postao narodni poslanik.

Da, isti onaj kojem je Milošević imao da se penzionerski posveti po svrgavanju sa vlasti, i u istoj toj Skupštini koju su zapalile pristalice DOS, da bi mu najzad svrgnule dedu.

I neka su je zapalile, naravno.

E pa, unuk Marko je sada porastao i osamostalio se.

Izrastao je u simbol kontinuiteta sa jednom zločinačkom i kriminalnom politikom.

Trebao je i on da pridrži onaj transparent sproću DOS-a, šta mu teško?

Ko zna, možda su naprednjakinje sa skupštinske galerije bile u pravu?

Jer, ko je tu koga zaista srušio?

Da li je DOS ikada svrgnuo „crveno-crnu koaliciju“ ili su to Milošević, Marković i Šešelj (sa Koštunicom) ubrzo svrgnuli DOS?

Pa i danas živimo u godinama pokradenih izbora, raspojasanog nasilja, kriminala i korupcije, večnog sukoba sa „šiptarskim teroristima“, drugovanja sa našim prijateljima Rusijom i Kinom, i godinama u kojima Evropa i Zapad iznova propadaju, evo, samo što nisu?

Sve to pred našim ružičastim očima obnove zemlje i izgradnje srpskog sveta. Dobrodošli u 1998-2000. godinu, ne morate se izuvati.

A otkud baš DOS iz političkog naftalina i društvene istorije?

Jer, DOS je prestao da postoji još u novembru 2003. ili pre čitavih dvadeset godina.

Naime, tada je Demokratska stranka odlučila da na izbore izađe samostalno (a ne u koaliciji), i za nosioca liste istakla izvesnog Borisa Tadića.

Pa su najviše mandata u Skupštini osvojile SRS Šešelja (82), DSS Koštunice (53), a tek zatim Tadićev DS (37 mandata). Umesto istorijske borbe sa prošlošću, usledilo je istorijsko pomirenje sa Miloševićem, te prva Vlada Vojislava Koštunice.

Neko bi rekao da je DOS prestao da postoji već 2001, kada je DSS napustio Vladu i vladajuću koaliciju, sve zbog izručenja Miloševića Hagu.

A zapravo se raspao i/ili je ubijen kada su Miloševićevi kadrovi i državno sponzorisane ubice u akciji „Stop Hagu“ streljali Zorana Đinđića u martu 2003.

Dakle, već dvadeset predugih godina, DOS doslovno ne postoji.

Ni fizički, ni politički; ni u prirodi, ni u društvu. Od čak 18 lidera rahmetli DOS, jedan ili prvi je ubijen (Đinđić), a u međuvremenu su preminuli i Vladan Batić, Vuk Obradović, Jožef Kasa i Branislav Kovačević.

Iz politike i javnosti su se povukli i Vojislav Koštunica, Dragoljub Mićunović, Miroljub Labus, Goran Svilanović, Velimir Ilić, Dušan Mihajlović, Dragan Veselinov, Mile Isakov i Momčilo Perišić.

Vremenom i Rasim Ljajić, a Nebojša Čović je sada sportski i SNS radnik.

U medijima se, ali u funkciji analitičara, sporadično pojavljuju jedino Milan St. Protić, Žarko Korać i Nenad Čanak, i to je sve.

Većina partija ovih lidera DOS danas takođe ne postoje, ili su duboko ispod cenzusa. Bolno ironično, najuspešnija je DSS, iako rebrendirana kao „novi DSS“.

Jednostavno, DOS je uspešno i nažalost, rastočen na subatomske čestice.

Rasturen na ništicu. A sadašnji lideri opozicije bili su nebitni, nepostojeći ili pak tinejdžeri tokom vlasti DOS. O kakvim „dosovcima“ onda govorimo?

Zašto se danas šešeljevski podgrevaju strahovi od „dosovaca“ kao političke babaroge?
Evo zašto.

Dok su „demokrate“ posle 2000. mahom revidirale istoriju Drugog svetskog rata (tj. rehabilitovale četnike), aktuelna SNS vlast obavlja sledeće. Ona radije revidira našu savremenu istoriju – naše 1990-te i 2000-te godine.

I ovako rehabilituje Slobodana Miloševića, njegovu politiku i svetonazore.

U pitanju je intenzivni rad na reviziji naše nedavne prošlosti, pamćenja i sećanja. Grubi mentalni inženjering u javnosti, i samo zato taj transparent u parlamentu.

Ali, šta smo očekivali od Vučića, Vučićevića, Vučevića, i ostalih Vulina pod glasnogovorničkim skutima Slobe, Mire i Voje?

„Šestog oktobra neće biti“, izjavio je bivši radikal i formalni predsednik SNS.

Upravo zato, podla i kvarna oznaka „dosovci“ iz Skupštine predstavlja jednu vrednosnu, a ne političku ili partijsku etiketu.

„Dosovske lopuže“, poručuju sa galerije Narodne skupštine.

A narodno pamćenje je tanko, i ljudsko sećanje kilavo i plitko. Pa hajde da pogledamo u činjenice?

Šta su „dosovci“ tačno uradili za ovu državu i društvo, u (pre)kratkom vremenu svog postojanja (2000-2003)?

Na primer, u podatke koje su prikupili i pažljivo poslagali Bojan Đurić i Ivan Andrić. Može?

Jer, ko se danas seća da su građani Srbije 2000. godine primali prosečnu platu od 35 evra, ako im je uopšte bila isplaćivana?

A do 2003. je već petostruko narasla do tada vrtoglavih 164 evra.

Ubrzo su isplaćene i sve zaostale penzije, te socijalni i dečji dodaci (koji su kasnili od 2 do 24 meseca).

Ili, inflacija je 2000. bila 113 odsto, a do 2003. je oborena na ispod 8 odsto.

U junu 2001, odmah nakon izručenja Miloševića Hagu, dogodila se međunarodna donatorska konferencija na kojoj je Srbiji poklonjeno čak 1,28 milijarde dolara.

A međunarodni poverioci su dosovskoj Srbiji, kao najzad svrstanoj uz zapadni svet, naprosto otpisali dve trećine dugovanja.

Bio je to najveći otpis duga jednoj zemlji u prethodnih 50 godina.

Malo li je na ovu skupoću?

Prisetimo se i da je 2000. naša zemlja bila u totalnoj međunarodnoj izolaciji. Nije bila čak ni članica Ujedinjenih nacija.

A po dolasku DOS-a na vlast, vratila se u UN, MMF, Svetsku banku i Savet Evrope.

Beograd je najzad postao svet, sa onog mnogo hrabrijeg transparenta sa ulice.

Taj DOS je i uhapsio Slobodana Miloševića, Radomira Markovića, i druge istaknute ubice iz Državne bezbednosti. Ukinuo je zloglasni Zakon o informisanju i Zakon o univerzitetu.

Đinđić se susreo i sa američkim predsednikom Bušem, kao i sa Bilom Gejtsom.

A školska 2001. je prvi put nakon deset godina počela bez štrajka prosvetnih radnika. Pokrenute su i ozbiljne reforme obrazovanja i pravosuđa.

Umesto raspojasanog šverca benzina i cigareta iz devedesetih, eliminisano je crno tržište ovih popularnih roba.

I mirno je rešena oružana pobuna Albanaca iz Bujanovca, Preševa i Medveđe. Dođavola, u Srbiji smo krajem 20. veka imali i restrikcije struje, koje su ukinute po dolasku na vlast mrskih „dosovaca“. Neverovatno, ali istinito – i to je bio DOS.

Uzgred, demokratsku opoziciju Srbije tada je činila koalicija čiji su lideri mahom bili doktori nauka i/ili profesori univerziteta: Đinđić, Koštunica, Mićunović, Batić, Protić, Veselinov, Labus, Svilanović.

Možemo li da zamislimo takvu koaliciju danas, i zašto ne?

DOS je na vlasti bio samo oko 25 meseci. A uradio je bogaoca velikog i važnog u tom periodu.

To je bio odistinski „kvantni skok“ ili stvarno „brže, jače, bolje“.

I danas živimo mnoge dobre posledice ili rezultate ove vladavine.

Na kratko smo se radovali, bili optimistični, i deo sveta koji nam je tada aplaudirao.

I zato je DOS toliko nepodnošljiv.

Mnogi od nas bili smo iskreno ponosni na svoju državu i vlast, što aktuelni režim nastoji da izokrene, revidira, zamuti i pokvari.

Da podgreje Miloševićevu mantru o izdajnicima i stranim plaćenicima, te snagama haosa i bezumlja.

Da manipuliše našim sećanjem, kao i sa vizijom Srbije u Evropi. Rečima Uspeha Petrovića sa Iksa: „Ponosan sam na to što sam bio DOSovac, jebem vam mater miloševićevsku“.

I samo zato – živeo DOS! Jer, neki se još uvek sećamo.

Ma šta nam uradili, ma šta nam govorili.

PS. Zbog kolumni Petra Lukovića (1951-2024) u Našoj Borbi, ja sam poželeo da budem kolumnista kad odrastem. Žao mi je što mu to nikada nisam rekao. Malo je reći da mi je bio uzor, odnosno idol. Hvala i zbogom Pero, pozdravi nam onaj svet. Rock on!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.