Znanje, a ne veštine! 1Foto: Luca Marziale / Danas

Da, jeste, ovo je neistina, dezinformacija ili lažna vest takoreći. Međutim, kumst je u sledećem pitanju – a kako to tačno znamo, moliću lepo?

Ako bismo tu rečenicu pročitali u udžbeniku iz istorije, u novinama, ili na Fejsbuku?

Pa, jednostavno znamo, zar ne?

Prvo, zato što znamo da Želimir Žilnik nije bio srpski kralj, već da je on kultni jugoslovenski režiser.

Drugo, znamo i da budizam nikad nije bio zvanična državna religija u Kraljevini Srbiji.

Treće, znamo i da Srbija nije stekla nezavisnost od Britanskog (već Turskog) carstva.

Četvrto, valjda znamo da se to dogodilo u 19, a ne u 18. veku.

Dakle, mi o svemu tome nešto – znamo.

I uopšte nismo proveravali izvor, nismo koristili veštine kritičkog mišljenja, nismo angažovali svoju medijsku pismenost, niti bili naročito osvešćeni oko problematike lažnih vesti.

Naprosto, zahvaljujući svom znanju (i obrazovanju), mi znamo šta su činjenice ili istina, a šta ne.

Ali, šta bismo rekli kad je reč o sledećem iskazu: „SARS-CoV-2 je veštački proizveden u laboratoriji, dok je vakcina protiv korona virusa nedovoljno ispitana, opasna po zdravlje, i nedelotvorna zaštita od kovida 19“?

Više od polovine građana Srbije će ovaj opasno lažni iskaz smatrati – istinitim.

A ta je stvar analogna sa srpskim kraljem Žilnikom koji uvodi budizam u Srbiju.

Naime, istina, činjenica ili znanje je takvo da je SARS-CoV-2 nastao prirodnim, a ne veštačkim putem, identično kao što je i činjenica da je Žilnik režiser, a ne srpski monarh iz 18. veka.

Znanje, a ne veštine! 2

Zatim, istina ili činjenica je da su vakcine detaljno ispitane, izuzetno bezbedne, kao i neopevano delotvorne.

U tom smislu, smatranje da su vakcine protiv kovida 19 opasne po zdravlje, isto je kao i smatranje da se Srbija otcepila od Britanskog (a ne od Turskog) carstva.

Drugim rečima, naš osnovni društveni izazov u borbi sa korona virusom je taj da građani jednostavno nemaju dovoljno – znanja.

Međutim, tvrdnja da su mnogi ljudi neznalice, predstavlja jeres u današnjem dobu i savremenom svetu.

Naime, aktuelna i popularna obrazovna mantra je sledeća – decu i omladinu ne treba da učimo ŠTA da misle, već KAKO da misle. Što, vau, zvuči krajnje zgodno, moderno, atraktivno, seksi, i za padanje na dupe.

Opšte mesto priprosto shvaćenog obrazovanja za 21. vek glasi: umesto da bubaju i pamte nekakve podatke, treba da obrazujemo decu za praktične veštine poput kritičkog mišljenja, i da osnažujemo njihovu digitalnu ili medijsku pismenost.

Pošto informacije, podaci, činjenice itd. svakako postoje na internetu, čemu onda znanje o bilo čemu?

Ali, da li je zaista tako?

Možda, samo možda, plodove naših prepona i te kako treba naučiti i – šta da misle.

Valja naučiti građane šta je ljudsko znanje, koje su dokazane činjenice, i šta jeste naučna istina o svetu u kojem živimo. Oldskul znanje i dalje je neobično važno.

Jer danas, umesto promocije vrednosti znanja po školama i u širem društvu, neretko promičemo jedino nekakve banalne veštine.

Ovo su veštine komunikacije, liderske veštine, preduzetničke veštine, digitalne veštine, veštine medijske pismenosti, veštine emocionalne inteligencije, veštine timskog rada, veštine informacione pismenosti, veštine kreativnosti, veštine rešavanja problema, moderne veštine, transverzalne veštine, životne veštine, veštine za 21. vek, spisak je beskonačan.

A gde se dede ili gde je nestalo – znanje? I zato, hajde da kritički promislimo upravo tu gužvu ili epidemiju veština?

Prvi pokušaj da se obrazovno sistematizuje ljudsko znanje poduzeli su jezuiti i njihov Ratio Studiorum iz još 1599.

Osnovna zamisao jezuita bila je u tome da naprosto – postoje neke stvari koje svi ljudi na svetu treba da znaju.

Slično tome, i čuveni Jan Amos Komenski, još u 17. veku, napravio je i prvi udžbenik sa ilustracijama (Orbis pictus), a u kojem su teme bile neživa priroda, botanika, zoologija, religija, te ljudi i lekcije iz svakodnevnog života.

Dakle, mnogi mudri i dalekovidi učitelji, vaspitači i filozofi obrazovanja iz naše prošlosti dobro su i dositejevski razumeli sledeću stvar.

Deci i omladini je neophodna celina ljudskog znanja – od matematike do istorije, od fizike do maternjeg jezika, od biologije do umetnosti. Kako bi deca i omladina postala izložena, pa, svemu po malo kad je reč o ljudskom znanju i činjenicama o svetu oko nas.

Obrazovanje ne čine nekakve priproste veštine, već fundamentalna znanja. I, sjajno je ako se ova deca zatim specijalizuju kao stručnjaci ili eksperti za neku konkretnu oblast.

Ali će im upravo širina ljudskog znanja omogućiti da i oni sami misle široko, kreativno, kritički, te izvan okvira.

Ovaj skup ili amalgam dokazanih činjenica o prirodi, društvu i svetu u kojem živimo, a koje mlada ili svaka osoba treba da zna, danas se naziva i kulturnom pismenošću.

Međutim, umesto kulturne pismenosti, pa čak i pismenosti uopšte, sve više se fokusiramo jedino na – digitalnu pismenost.

I, kratkovidi stručnjaci i ostali programeri iz nekakvog Gugla, komotno će tvrditi da znanje više i nije toliko važno.

Da danas ne moraju svi ljudi na svetu da znaju tablicu množenja, periodni sistem elemenata, formulu za zakon sile, teoriju gravitacije, teoriju evolucije, teoriju mikroba, gde se nalazi Mauricijus, ili šta su univerzalna ljudska prava.

Jer sve to već postoji na Guglu, ili na famoznom podkastu.

Pa vidi Bila Gejtsa i Stiva Džobsa, nisu ni fakultet završili!

I ovo je žvaka koju će spremno progutati svi oni preterano brižni, sitnoburžoaski i postmoderni roditelji, helikopterski zabrinuti da im deca slučajno nešto ne preuče i da im ne bude preteška školska torba na točkićima.

A ovako samo pojeftinjujemo vrednost ljudskog znanja i procesa obrazovanja, sa dalekosežnim posledicama po državu i društvo. Kao, na primer, u epidemiji.

Veštine kritičkog mišljenja su super. Ali je ono stvarno kritičko mišljenje nemoguće bez pratećeg znanja.

Svako kritičko mišljenje o npr. organizovanoj religiji, zahteva i bar nekakvo znanje o istoriji, etici i teologiji dotične religije.

Ili, svaka veština medijske pismenosti kad pročitamo vest o privrednim uspesima Srbije, zahteva i nekakvo znanje iz ekonomije.

Svaka kritička tvrdnja o izborima i politici, zahteva i znanje iz politikologije.

Kao što i svaka razborita kritika vakcinacije zahteva i bar minimalno znanje iz imunologije i virusologije, bar na nivou biologije iz osnovne škole.

Bez pratećeg znanja iz geografije i astronomije, možemo i da (posve kritički) mislimo o planeti Zemlji kao ravnoj ploči. Prosto je kao pasulj ili kao sifon – za svaku argumentovanu kritiku, treba nam teorijskog znanja i opšteg obrazovanja, a ne samo praktičnih veština.

Uostalom, ljudi već jesu sumnjičava bića.

I nije to naročita i nadnaravna sposobnost.

Prijatelji nam prepričavaju svoje seksualne i ribolovačke avanture, pa ih posmatramo sa skepsom ispod oka.

Režimski mediji svedoče o uspesima režima, pa ih slušamo sa rezervom.

Sumnjamo i u broj obolelih i preminulih od kovida 19, pa čak i u bezbednost i delotvornost vakcina.

Jednom Sokratu trebale su decenije istraživanja, učenja i akumuliranja znanja kako bi spoznao da ništa ne zna.

A mi u startu komotno znamo da svašta nešto ne znamo, ali zato – imamo mišljenje. Odakle potiče ova arogancija?

Otuda što nam nedostaje znanja.

Svi mi imamo pravo na svoje mišljenje, ali nije svako mišljenje podjednako validno i relevantno.

Ključnu razliku tada predstavlja upravo znanje. Zato nije dovoljno sumnjati, misliti i smatrati, već valja nešto i naučiti i znati.

Decenijama slušamo i verujemo u to da naša napaćena deca u školi moraju da nauče ili da zapamte previše bespotrebnih činjenica iz nekakve hemije, biologije, istorije ili mrske geografije.

Pa smo to bili nakaradno reformisali.

A da li onda treba da iznenađuje ako smo danas dobili studente koji odbijaju da se vakcinišu?

Ako u obrazovanju i društvu želimo da izbegnemo rastući trend ili inflaciju kratkovidih eksperata, priprostih stučnjaka, neukih trenera veština, plitkih NVO aktivista, nadasve praktičnih inženjera, pseudonaučnih lajkoučeva i slično – neophodan je povratak onom širokom i sveobuhvatnom, opštem i teorijskom obrazovanju utemeljenom na humanističkim i prosvetiteljskim vrednostima.

Ovo zvuči kao babaroga, ali deca, omladina i odrasli bi zaista mogli pomalo da nauče i – šta da misle.

Da prvo enciklopedijski nauče neke osnovne prirodne i društvene činjenice o sebi i svetu, a tek zatim da ih kritički osporavaju i sumnjičavo dekonstruišu po svojim Fejsbucima i Jutjubovima.

Ukoliko želimo da pobedimo virus, građanima je neophodno više znanja i činjenica, a ne neveštih veština za sve i svašta.

Možemo naučiti naše učenike da kritikuju i da sumnjaju u sve što pročitaju.

Ali, bez znanja koje bi potkrepilo ovu kritiku i skepsu, negujemo najobičniji cinizam, fatalizam i nihilizam, a ne stvarno kritičko mišljenje. I građane koji više ne znaju ništa, ali zato sumnjaju u sve.