Režija je ovaj put u rukama JKP Gradska čistoća i Gradske uprave Novi Sad. Tokom 27 godina, od uvođenja višestranačja u Srbiji, bili smo svedoci najrazličitijih odluka lokalnih vlasti. Ova je definitivno na lestvici poteza koji se kose za zdravim razumom, pomerila sve dosadašnje granice. NJom se predviđa angažovanje privatnog obezbeđanja koje će novosadske kontejnere čuvati od sakupljača sekundarnih sirovina. U prevodu, građani će, pored toga što iz svog džepa plaćaju odnošenje smeća iz kontejnera lokalnom komunalnom preduzeću, sada dodatno častiti i privatnu kompaniju koja će njihvo rođeno đubre čuvati od onih koji ne samo što sakupljanjem otpada prehranjuju porodice, već rade užasno važan posao umesto države.

Prema procenama, u Srbiji oko 30.000 ljudi egzistenciju obezbeđuje sakupljanjem i separacijom otpada. Prema podacima Srpske asocijacije reciklera ambalažnog otpada, preko 80% količina koje recikliraju domać fabrike za reciklažu PET boca dolazi od neformalnih sakupljača. Za to vreme, javna komunalna preduzeća sakupe samo 1% otpadnog papira koji se reciklira.

Podsećanja radi, najveći broj sakupljača otpada su Romi, nezaposleni, društveno isključeni, siromašni, višestruko diskriminisani. Jednom rečju oni koji predstavljaju najsiromašniji sloj stanovništva u Srbiji, u najbukvalnijem smislu. Godinama unazad različitim inicijativama pokušavao se urediti njihov položaj kroz zahteve za dobijanje formalnog statusa sakupljača, sa mogućnošću ostvarivanja prava iz zdravstvenog i socijalnog osiguranja po tom osnovu. Država je ostajala gluva na sitemsko rešavanje statusa ovih ljudi. Ovakvim potezima, ne samo da ćemo o inkluziji neformalnih sakupljača nastaviti da sanjamo, već smo se vratili na tačku u kojoj razgovaramo o dostojanstvu, pravu na rad i nastavku segregacije umesto inkluzije.

Ako niste bili obavešteni, treba da znate da živite u državi koja je u okviru procesa pristupanja Evropskoj uniji ispunila 80% aktivnosti iz Akcionog plana za pregovaračko poglavlje 23 (obuhvata teme iz oblasti pravosuđa i upravo osnovnih prava i sloboda). I ne samo to, naše napore na reformskom putu (koji valjda uključuju i poglavlje 23) listom hvale poslanici, ministri, svi ostali službenici Vlade. Samo ih izgleda niko nije obavestio da napredak u okviru procesa evropskih integracija podrazumeva zabranu donošenja diskriminišućih propisa, ne samo od strane republičkih vlasti, već i lokalnih samouprava.

I ne samo da ovakvo postupanje proizvodi diskriminaciju. NJime se na suptilan način, pored svih drugih, uvodi još jedan način legalizovane pljačke građana u formi privatno-javnih partnerstava. Lično nemam ništa protiv ove forme zadovoljavanja potreba građana, ali samo ukoliko su ispunjeni prethodni uslovi koji podrazumevaju visoku transparentnost javne vlasti, efikasne anti-korupcijske mehanizme i postojanje argumentovanog javnog interesa. Jasno je da u ovom slučaju, nijedan od nabrojanih uslova nije ispunjen. Kao i u ostalom i u brojnim drugim slučajevima u skorije vreme, uključujući i najave funkcionera Grada Beograda da će se problem deponije u Vinči rešavati na isti način. Sve to je jasan pokazatelj da u Srbiji đubre (u svakom smislu) svakim danom sve više dobija na ceni.

Pojedine zemlje sveta razvile su čitave industrije bazirane na reciklaži i preradi smeća, uposlile hiljade ljudi na taj način, istovremeno stvarajući uslove za čistije okruženje. Žalosno je što će posledica ovako štetnih odluka gradskih vlasti Beograda i Novog Sada, pored svega drugog, biti i rušenje poverenja građana Srbije u potencijal zelene ekonomije. O odgovornosti za diskriminaciju i eventualnim zloupotrebama budžetskog novca, valjda će se izjasniti nadležni organi.