Slon u prodavnici knjiga

I danas, taj miris sveže štampane knjige preplavi me mešavinom uzbuđenja, radoznalosti i melanholije. Ovo poslednje naročio dolazi do izražaja sada kada o školskim udžbenicima razmišljam sublimirajući lično i roditeljsko iskustvo sa obrazovnim sistemom u Srbiji.

Za razliku od prethodnih godina, kada se povodom početka nove školske godine uglavnom pričalo o štrajku nastavnika i učitelja, ovaj put glavna tema su bili udžbenici. I to uglavnom oni polovni, i to u kontekstu nelegalne prodaje, kupovine i razmene. Važna tema. Kao i svaka druga koja se dotiče sivog tržišta. Međutim, za razliku od nekih drugih oblasti u kojima nijanse od sive do crne dominiraju, država je rešila da kada su u pitanju udžbenici, kompromisa nema. Bilo je racija, zaplena, pisanja prekršajnih prijava. Kako moj vrednosni sistem duboko počiva na legalizmu, ne mogu a priori da osuđujem intervencije koje su usmerene na uvođenje u legalne tokove bilo koje aktivnosti, bilo kog aktera.

Ipak ali…da li smo mi građani i građanke ovakvom intervencijom vratili poverenje u državu? Da li možemo biti sigurni da će se ta ista i takva država obračunati sa svim ostalim nosiocima nelegalnih transakcija, makar onim koje su vidljive na svakodnevnom nivou? Da li će Komunalna policija reagovati ovako ekspresno i na svaku drugu prijavu za bilo koji drugi problem (pri tome ne mislim samo na slučaj “Savamala” ili glasnu muziku iz dedinjskih vila). I na kraju, da li će ovakav pristup sprečiti da se polovni udžbenici i dalje prodaju na ovaj način u Kosovskoj ili na bilo kom drugom mestu, što bi trebalo da bude cilj svake pravne sankcije?

Kao rezultat ovakvih „državnih napora“ tema udžbenika stavljena je u prvi plan. Namerno ili slučajno, u ovom kontekstu, više nije ni važno. Ostao je gorak ukus u vezi sa tim, ostalo je zabeleženo da je po ko zna koji put država nezgrapnom reakcijom poslala lošu poruku. Posle svega, društvene mreže bruje i podsmevaju se zapleni udžbenika poredeći je sa srednjevekovnim metodama razračuvanja sa raznim jeresima…Što se mene tiče, sasvim zasluženo.

Naš obrazovni sistem godinama unazad nije uspevao da odgovori na izazove u vezi sa tržištem udžbenika, pa su kola slomljena na par uličnih preprodavaca. A sve i da izuzmemo druge probleme koje namerno sada ne pominjem, smatram da je tema udžbenika i dalje prilično siva, čak i kada govorimo o institucionalom okviru. Bilo bi korisno kada bismo iz ove lekcije izvukli pouke i pokušali da fokus sa forme prebacimo na suštinu. Iz mog dosadašnjeg iskustva sa obrazovnim sistemom Republike Srbije, to bi podrazumevalo sledeće:

• Pitanje kvaliteta i sadržaja udžbenika iz kojih nam deca uče. To podrazumeva osiguranje čitavog procesa odobravanja, od momenta nastanka inicijalnog teksta do potpisa ministra. Ko piše udžbenike i zbog čega? Koji je njegov interes? Kako se osigurava kvalitet rada članova komisija koje odobravaju udžbenike pre nego oni stignu do ministarstva? Ne bih previše elaborirala ovu temu. Samo tokom ove tri godine školovanja mog starijeg deteta, najmanje deset puta sam ostala zgranuta na pojedine formulacije, postupke objašnjavanja, predrasude, arhaičnosti, diskriminaciju.

• Koliko je transparentan proces izbora udžbenika od strane škola? Naravno da ne mislim da ja kao roditelj treba da dajem sud o tom izboru, ali imajući u vidu praksu koja je godinama bila prisutna, mislim da smo kao roditelji barem zaslužili da budemo informisani o tome kako je tekao taj proces na nivou škole. Ja, evo ne znam. Od ove godine, sve škole su u obavezi da vrše izbor udžbenika za sve razrede za naredni trogodišnji period. Svi učitelji ili nastavnici u okviru jednog razreda, moraju se držati ovog izbora. Podaci o izboru su dostupni, ali o samom procesu izbora ne znamo skoro ništa. Jedan od razloga za uvođenje ove novine upravo je bilo „vršljanje“ izdavača po školama od nastavnika do nastavnika, ponekad čak i uz vrlo vidljive podsticaje da se baš njegova knjiga izabere. Ovaj novi način bi trebalo da prevenira korupciju i pod istim uslovima štiti sve izdavače. Barem je takvo obrazloženje dato prilikom usvajanja ovih zakonskih izmena.

• I na kraju, cena koštanja „besplatnog obrazovanja“. I to bez svezaka, pribora, ekskurzija, izleta….T akođe, u nameri da se „pravednije“ pristupi besplatnoj podeli udžbenika, od prošle godine, oni se kao takvi dodeljuju samo učenicima iz najugroženiji porodica. U 2015. ih je bilo oko 45.000. Apsolutno sam bila protiv sistema koji je omogućavao pod istim uslovima besplatne udžbenika za svu decu. Međutim, postojeći sistem nije prepoznao različite finansijske kapacitete jedne velike grupe roditelja. Onih negde između. Koji nisu korisnici socijalne pomoći, ali sa dve minimalne plate hrane i školuju dvoje-troje dece. Takvih je, sve statistike kažu najviše. A upravo podrška njima sprečava da skliznu ispod linije siromaštva kada postaju korisnici materijalne pomoći pa onda svakako dobiju besplatne udžbenike. Jedno od potencijalnih rešenja je bilo regresiranje cene udžbenika prema socijalnoj skali, za koju bi svaka škola mogla da obezbedi podatke i bez čekanja na neke druge resore koji već godinama obećavaju uvođenje sistema socijalnih karata. Tek tada bismo mogli govoriti o pravednijem pristupu u odnosu na ograničene budžetske resurse. U nameri da prekine lošu praksu, država je opet reagovala poput slona u staklarskoj radnji, odnosno u ovom konkretnom slučaju prodavnici knjiga.

Sva ova pitanja, i verovatno mnoga druga nisu tema ovog 1. septembra. Ipak, dok jedna Čitanka dođe u jedne male ruke, postoji puno međukoraka koji će uticati na to da li će njen miris zagolicati mali um. Jedino što tu nije važno je da li je ona kupljena u knjižari u Kosovskoj ili ispred nje.

Srećna nam svima ova školska godina!