Jer da jeste, njeno gostovanje na javnom servisu prošlo bi poput većine drugih u kojima ministri Đorđević, Đukić-Dejanović ili neki drugi dođu, razbacuju se floskulama i društveno prihvatljivim odgovorima, ne kažu ništa i odu.

Skretanjem fokusa javnosti sa onih koji su zapravo kreatori odluka na dugogodišnju službenicu koja je istim žarom branila odluke i politike svih prethodnih ministara, javnost Srbije dobila je samo još jedno žrtveno jagnje u nizu. Poput nekolicine inženjera koji će izgubiti licencu zbog rušenja zida u Grdelici, iako ne verujem da bilo ko iz iste te javnosti veruje u njihovu odgovornost.

Ovakvim razvojem događaja najviše je profitirao ministar Zoran Đorđević koji je sa socijalnom politikom imao veze toliko da je možda njegova žena primala naknadu tokom porodiljskog odsustva. Zgražavanjem i ograđivanjem od izjave svoje zaposlene koja je samo javno izrekla ono što i on a i svi ostali koji nam zapravo kroje politike misle, stvorio je prostor za lični krizni PR koji će se okončati smanjivanjem plate Mileni Antić u trajanju od 3 meseca. I šta će se posle desiti? Uglavnom ništa, kao i u većini sličnih slučajeva. Zbog velikog interesovanja javnosti za temu, možda će se i predložiti neka ad hoc intervencija u zakonu, kako bi se ugasio požar, ali samo zbog toga.

I u njenoj formulaciji sasvim sigurno će opet učestvovati Milena Antić. inače, jedna od retkih osoba koje su se u resornom ministarstvu zadržale duže od 10 godina. A suštinu toj intervenciji daće opet neko drugi. Neko ko je sasvim sigurno izostavljen u medijskom i javnom linču. I opet će se izmena usvojiti bez ikakve javne debate ili šire diskusije. I opet će, nakon njenog usvajanja biti nezadovoljnih. Zato što nam je ovaj slučaj pomogao da se ponovo udaljimo od suštine.

Suština problema zaprvo leži u tome, što ni Milena Antić, ni ministar Đoređvić, a verovatno ni ostatak Vlade ne može sa sigurnošću da kaže šta je zapravo cilj mera finansijske podrške porodicama sa decom. Stimulacija rađanja, mala finansijska kontribucija kućnim budžetima ili prevencija siromaštva većeg broja porodica sa decom?

Rad na izmeni Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom počeo je 2014. godine. Puno verzija i različitih rešenja se izmenilo do konačnog teksta koji je prvo usvojen u decembru 2017. a potom promenjen u junu 2018. godine. Kako god posmatrali ovaj zakon, kroz prizmu socijalne ili populacione politike, on bi trebalo da reflektuje fundmanetalne vrednosti društva koje Vlada želi da dosegne.

A jedini način da se one za početak utvrde jeste široka javna debata, o razlozima, potrebama, uz adekvatnu analizu svih potencijalnih efekata. A nje u Srbiji nema pa nema. I to još od 2001. godine.

Jedino što smo od nje imali, jesu velike reči i prazna obećanja u predizbornim kampanjama kao i populističke manipulacije za kojima se posezalo kada je trebalo brzo i efikasno podizati rejting vladajućim strankama. Za činjenice i brojke smo ostajali uskraćeni i onda kada su se opravdavali iznosi i dužina trajanja roditeljskog dodatka, ali i onda kada se želelo razračunavati sa izvesnim trudničkim i porodiljskim mafijašicama.

Sve je bilo prazna priča. A u stvarnosti se dešavalo to da je jedan te isti ukupan budžet, opredeljen za finansijsku podršku porodicama sa decom samo preraspoređivan između različitih kategorija populacije. U ovom krugu stradale su porodilje zaposlene kraće od 18 meseci. Ali šta je to naspram tolikih pohvala za roditeljski dodatak za treće dete koji će se dobijati 10 godina. Kada se sve sabere i oduzme, jedino što je svaka vlast do sada uradila po pitanju podrške porodicama sa decom bila je zaštita budžeta.

Da se razumemo, nije finansijka podrška presudna za donošenje odluke o potomostvu. A nije ni stepen razvoja ekonomije. I sve dok se ovaj kompleksni problem i njegove posledice ne bude sagledao kroz više različitih perspektiva, svaka nasumična izmena Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom biće kao kada biste požar u velikoj zgradi gasili kantama vode. Srbija je generalno zemlja nesigurnosti.

I to je osnovni razlog većine naših problema. Čak i da ovaj zakon promenimo sutra i uvedemo najbolju i najdužu moguću zaštitu zaposlenih trudnica i porodilja, one će otići iz zemlje kada iskoriste sve beneficije koje im se nude.

Da li je to ono što Vlada želi da postigne? Verujem da na ovo pitanje niko i ne zna odgovor. Jasno je to i iz svakodnevne argumentacije kojom smo zasuti od najviših predstavnika vlasti pa sve do Milene Antić o tome da se moraju sprečiti zloupotrebe. A pošto se budžet mora zaštititi po svaku cenu, onda je svakako jeftinije da se umesto ciljenog sprečavanja mogućih zloupotreba, za koje treba dosta para i drugih resursa, donose sigurne peventivne mere koje će pored onih koji bi zaista zloupotrebljavali, obuhvatiti i one druge, kojima će se uskratiti prava.

Dok se sva ova prethodna pitanja ne reše i dokle god ne budemo osigurali mehanizme kontrole u sprovođenju zakona, neće pomoći ni medijski linčevi, ni viralna zgražavanja. A sve to nam se ponavlja i u drugim oblastima, i sa drugim zakonima. I za sve to postoji zajednički imenitelj. I sa njim u stvari treba da se suočimo.