Ovim rečima Nušićev Jevrem Prokić, kandidat za narodnog poslanika u ime snaga koje podržavaju vladajući obrenovićevski režim objašanjava muke predstavnika naroda u tadašnjoj Srbiji. Od tada pa do danas u Srbiji se ipak nešto promenilo. Današnjim narodnim poslanicima u Srbiji nije problem da lepo govore o vlasti, čak i kada ona nesporno ruši sebe, svoje intitucije, gazi Ustav ili smanjuje i ukida prava svojim građanima. Drugačije da pričaju, čak i ne pokušavaju.

U pojedinim situacijama pitala sam se da li je žar sa kojim pojedini članovi parlamenta brane ineterese i aktivnosti Vlade samo deo igrokaza na koji su pristali kako bi zaštitili svoje pozicije. Isti oni motivi koji su terali Jevrema Prokića da učestvuje u izbrnoj trci. Zdrav razum zabranjivao mi je da na bilo koji drugi način opravdam molbe mandataru da ekspoze objavi kao naučni rad, usvajanje zakona bez učešća javnosti, učešće poslanika u kampanjama diskreditacije pojedinih građana ili predstavnika institucija… Ali, takvih situacija je previše u poslednje vreme. Jevrem Prokić, sasvim izvesno među ovakvim narodnim poslanicima ne bi imao šta da traži i verovatno bi opet pobegao glavom bez obzira. On ipak pravi razliku, jer shvata da braniti vladu nije tako zahvalan posao.

Prema važećem izbornom zakonodavstvu, cela Srbija je jedna izborna jedinica i svi oni koji polože poslaničku zakletvu predstavljaju sve građane i građanke. Bez obzira na stranku na čijoj listi su se našli i opštinu prebivališta. Da li je takav model dobar ili ne, posebna je i veoma kompleksna tema. O tome se dosta govorilo u javnosti. Činjenica je da godinama unazad poslanici isključivo odgovaraju svojim partijama (svima, bez izuzetaka), što ne mora nužno da bude i loše, ali se postavlja pitanje da li su svesni svoje uloge u političkom sistemu, svoje moći i granica sopstvenih i tuđih ovlašćenja. Sa ulogom koju im daje Ustav, oni su korektiv izvršnoj vlasti, ali i inicijatori novih rešenja i politika. Neću sada koristiti statističke podatke o tome koliko se i na koji način koriti institut poslaničkog pitanja, koliko se inicijativa pojedinačnih poslanika našlo na dnevnom redu skupštinskih zasedanja u odnosu na broj predloga koje šalje vlada.

Bila sam jedna od inicijatorki kampanje P(B)ravo za mame kojom je 250 majki sa svojom decom od poslanika tražilo da se zauzmu za što hitnije izmene zakona kako bi se porodiljske naknade isplaćivale umesto poslodavcima, direktno ženama. Čak ni u ovoj oblasti nisu smeli da pređu granicu, prihvate odgovornost i iniciraju promene. Uputili su nas na vladu uz tapšanje po ramenu: mi ćemo sigurno glasati za to ako predlog stigne od njih. Da li nisu smeli ili nisu znali, pitanje je sad?

Tako dolazimo do pitanja ko su uopšte danas u Srbiji narodni poslanici. Šta je motiv bilo koje osobe da se nađe na poslaničkoj listi, a kada se izborni vašar završi i prihvati da nosi tu titulu. Da li treba svaki novi saziv edukovati o njihovim pravima i obavezama, “jačati im kapacitete” da bi mogli da kontrolišu izvršnu vlast? I potrošiti silne pare… Bez obzira na vrstu izbornog sistema, poslanici će ostati nosioci najviše, zakonodavne grane vlasti. Bez obzira na vrstu izbornog sistema, onaj kome nije jasno šta treba da radi kao poslanik, ne treba ni da se hvata tog posla. I kada brani i kada kudi vladu. Suviše smo mi vremena izgubili da sebi možemo priuštiti da one koje žele da nas zastupaju učimo i popraljamo kada već zauzmu poslaničke klupe.