“You can’t teach an old dog new tricks”

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Kako tuzan clanak, ali istinit

2. A zasto postavljate pitanja na koja i vi i mi znamo odgovore? Svi sve rade zbog licnih interesa i nikog nije briga ni za sta drugo. To im je motiv, jesu svesni svega i opet ih bas briga. Posle toliko godina iskustva valjda bar to moze da se uzme kao cinjenica oko koje se slaze i pozicija i opozicija i raja. Nije niko tu da bi ozivljavao mrtvaca vec da ocerupa les.

3. Izraz, sintagma, pojam – narodni poslanik – jasna je sama po sebi. Svima. Samo, čini se, kako argumentovano objašnjava kolumnistkinja, nije njima samima. Izgleda da političke partije, u ovom slučaju najviše vladajuća, za narodne poslanike određuje naročito odabrane osobe koje su samo poslanici, bez onog suštinskog atributa: narodni.

4. Mislim da bi jedno od mogućih rešenja bilo promenom Ustava ili zakona o izboru poslanika definisati prethodnu 2-3 mesečnu obuku i polaganje ispita, tipa državnog ispita, kao preduslov za kandidovanje na izborima. (jer za upravljanjem autom postoje ispiti, a upravljanje državom je svakako složeniji i odgovorniji posao) Problem ovog rešenja je ko bi sprovodio obuku i ispit i kako kontrolisati rad ovog organa, jer nažalost u Srbiji su skoro sve institucije odavno izgubile kredibilitet. Svakako ovo rešenje bi doprinelo unapređenju rada parlamenta, ali je problem cost-benefit analize, to jest koliko bi to koštalo a koliko bi doprinelo poboljšanju rada parlamenta i kako sve to meriti. Aktuelno stanje u kome je legitimitet poslanika zasnovan samo na osvojenim glasovima u društvu koje ima pretežno parohijalnu i podaničku političku kulturu, tj. politički je nepismeno i nesposobno da donosi racionalne političke izbore, u najboljem slučaju izgleda kao parodija države i demokratije. Drugo rešenje je uvesti obavezan predmet politička kultura ili obrazovanje već od starijih razreda osnovne škole, jer parlamentarna demokratija kao sistem treba da bude zasnovana na pretpostavci politički pismenih i aktivnih građana. Nažalost u Srbiji većina visokoobrazovanih građana je politički nepismena, što je ozbiljan društveni problem o kome se nedovoljno diskutuje.