Jer, ukoliko skupština prihvati predlog zakona o elektronskim komunikacijama koji tajnim službama omogućuje da po sopstvenom nahođenju prisluškuju građane bez prethodnog sudskog odobrenja, definitivno će biti potvrđena veza između politike i rijalitija u Srbiji. Na taj način ne samo da će ljudska prava biti ugrožena nego će, kako kaže zaštitnik građana, obezvređen biti i najviši pravni akt ove zemlje koji (član 41 stav 2) bolje štiti privatnost radnih ljudi i građana od recimo evropske konvencije i sl.

SAD su odavno upale u antiterorističku histeriju, međutim, slobodoumni Jenkiji napadaju Nacionalnu bezbednosnu agenciju (National Security Agency) optužujući je da preterano prisluškuje Amerikance. Ali, zar se Džin Hekman nije bavio prisluškivanjem u kultnom „Prisluškivanju“ pa nije delovao kao potpuni negativac, mogli bi da kažu američki bezbednjaci. Međutim, može biti da Amerima nije pred očima Hekman kao Hari Kol u pomenutom filmu već senator Makarti koji je lovio veštice diljem Holivuda jer je mrzeo komuniste isto koliko je voleo da poteže iz flaše. Uzgred, bilo je to u vreme kada su kod nas ljubitelje Staljinove politike upućivali na jedno jadransko ostrvo. Šta ukoliko bi nam država sada kao eventualno opravdanje za usvajanje orvelovskog zakona o komunikacijama poturila pitoreskni lik sreskog špijuna Alekse Žunjića iz Nušićevog „Sumnjivog lica“ na koji se treba ugledati? Ali ako Ameri u preteranom prisluškivanju svoje bezbednosne agencije ne vide Harija Kola već Odbor za ispitivanje antiameričke delatnosti na čelu sa Džozefom Makartijem kako pod gasom urla na preplašene filmadžije, ne preostaje ni nama ništa drugo nego da se umesto Žunjića sa oprezom prisetimo OZNE, kožnih mantila do zemlje i uglancanih cokula. Kako trenutno stoje stvari, Srbi su potencijalno bliži Bati Stojkoviću i „Balkanskom špijunu“ kao što su, uostalom, i Ameri odavno na tragu Džimu Keriju i „Trumanovom šou“.

Pitanje je međutim da li smo mi tek sada, sa pomenutim predlogom zakona o komunikacijama, zakucali na vrata „Velikog brata“ ili je ovde i bez toga davno prihvaćen orvelijanski model. Pomenuta OZNA (koja sve dozna), UDBA, KOS… na ovim prostorima predstavljaju tradicionalne izvođače nadziračkih radova „odozgo“. Uporedo je, međutim, tekla i narodna delatnost „odozdo“ s obzirom da građani nikada nisu bili ravnodušni prema nadziranju pre svega najbližeg okruženja, nekad iz ličnog zadovoljstva nekada, kao u vreme rezolucije Informbiroa, za račun države. Bilo kako bilo, radni čovek i građanin često će reči da špijunsku delatnost obavlja u samoodbrani, prevencije radi. Setimo se scene iz serije „Vruć vetar“ kada bravurozna Radmila Savićević, koja igra Šurdinu babu, konspirativno priupita sina Firgu, kojeg džeriluisovski izvrsno tumači legendarni Čkalja, da li da zirne kroz špijuna. Država katkada podstiče ljude na špijuniranje za njen račun a ovi se ponekada vrlo rado odazivaju tom ljubaznom pozivu postajući na neki način državni špijuni-pripravnici poput Mite Pantića u četvrtom delu „Tesne kože“. Doduše ako su svojevremeno građani pali na Dinkićevom testu za nadziranje (ne)savesnih vlasnika fiskalnih kasa, ne mora da znači da će se slični propusti ponoviti. Na primer, sada je dovoljno da komšijsko osetljivo uvo registruje kuckanje čekića iz susednog stana pa da se građevinska inspekcija prikaže na licu mesta. Zato, valja pripaziti na pripaljivanje pljuga na neobeleženim mestima ili na zamenu roletni bez prethodno pribavljene papirologije jer komšijske oči motre iz prikrajka, u skladu sa „we never sleep“ filozofijom prvog američkog privatnog detektiva, Alana Pinkertona.

Sa potencijalnim prihvatanjem orvelovskog predloga zakona o komunikacijama, prismotra na relaciji država-građani, građani-građani, građani-država, biće znatno efikasnija budući da će tajne službe u svakom trenutku znati šta narod misli pa će raznorazna ispitivanja javnog mnjenja postati potpuno nepotrebna. S druge strane strah od moguće zloupotrebe ličnih podataka koji ljude odbija od dokumenata s čipom biće izraženiji i to u momentu kada većina mašta o učešću u „Velikom bratu“ ili „Farmi“. Doduše, sada im se ta do juče neverovatna mogućnost pruža kao na tacni ali u realnom svetu. U tom smislu, sledeći potez države mogao bi da bude zakon o masovnom instaliranju kamera po kućama što bi moglo dovesti do zlokobnih posledica, recimo da neki zakleti protivnik rijalitija protivno svojoj volji osvane jednog dana na Jutjubu, dvostruko popularniji od Ekrema Jevrića. Nikad se ne zna.