Još jednom o RTS-u

A istina je da „javnom servisu“ trebaju: departizovan upravni odbor, autonomno uredništvo i redovno finansiranje od strane radnih ljudi i građana. Samo se tako može govoriti o objektivnom i kritički nastrojenom RTS-u – kao istinskoj brani od manipulacije svešću.

Podsećanja radi, konstatovali smo (prošlog utorka) da „javni servis“ popušta pod pritiskom autoritarne vlasti, te se polagano pretvara u servis za ispiranje mozga prosečnog gledaoca.

Ipak, ne bi bilo korektno prema samom RTS-u ne spomenuti i njegove svetle tačke – pre svega evidentan nivo ozbiljnosti i kulturnog ophođenja koje voditelji, prezenteri, urednici… RTS-a dosledno neguju – a po čemu se „javni servis“ razlikuje od ostalih televizija. (Zaboravimo na trenutak neobično akcentovanje reči koje se primenjuje jedino na „javnom servisu“, a koje para uši čak i oguglalim gledaocima iz „kruga dvojke“.)

Inače, kompletno RTS carstvo počiva na četiri svetla stuba nosača – Beogradskoj hronici, Slagalici, Trezoru i Dnevniku 3. (Sa ovom bi se ko konstatacijom verovatno složio i okoreli napredni bot odgajan na vrednostima Informera i Pinka.)

Neko bi sada rekao – malo sadržaja za platiti pretplatu, ali to svakako nije tačno.

Plaćanje pretplate (takse) predstavlja garanciju da će „javni servis“ odoleti političkim pritiscima, te da će zadržati nezavisnu uređivačku politiku. LJudi to, naravno, ne shvataju na pravi način budući da su indoktrinirani (i rukovođeni) neoliberalnim rezonovanjem po kojem je kvantitet kablovskih ponuda isplativiji od kvaliteta „javnog servisa“.

S druge strane, smisao plaćanja televizijske pretplate (takse) nije u mogućnosti otkupa Tvin Piksa, Igre prestola i drugih planetarnih hit serija. Još manje je rečeni smisao sadržan u mogućnosti otkupa licenci za prikazivanje tupavih kvizova.

Smisao plaćanja televizijske pretplate (takse) je pre svega u stvaranju mogućnosti za afirmisanje istraživačkog novinarstva, ali i za emitovanje kvalitetnih debatnih programa, okruglih stolova, sučeljavanja, TV duela…, u kojima bi učestvovali inteligentni ljudi koji nikada nisu kročili na tlo RTS-a. (A nisu kročili jer se, između ostalog, neki od njih nalaze na „demokratskim“ spiskovima nepodobnih ili nezgodnih persona.)

Reč je, zapravo, o finansiranju zdrave televizijske klime za svakodnevno diskutovanje o tabu temama poput Savamale, štetnosti baznih antena po javno zdravlje, suštine neoliberalnog poretka, kriminalnih radnji multinacionalnih kompanija, jeftinog rada, rasprodaje prirodnih resursa, nepotizma i klijentelizma… (dopisati po sopstvenom nahođenju)…

Kao i stvaranje atmosfere u kojoj novinari RTS-a neće drhtuljiti pred najvišim državnim funkcionerima, nego će ih rešetati neugodnim pitanjima.

Blazirani tok šou programi koji stvaraju privid razmene mišljenja, a u kojima se vrte jedni te isti analitičari, i jedni te isti političari, samo su šminka istinske debate. Takvo maltretiranje gledalaca ne dolikuje RTS-u, koji time potcenjuje njihovu inteligenciju, ali im neprestanim plasiranjem kvazibitnih tema otima vreme „koje je novac“.

Dobro, reći će neko, a šta ukoliko građani masovno shvate značaj koji plaćanje televizijske pretplate (takse) u astronomskom iznosu od 150 dinara, ima za nezavisnost „javnog servisa“ – a ovaj recimo i dalje ostane servis za ispiranje prosečnog mozga – pod kontrolom (i neprestanim pritiskom) partije na vlasti?

To se, naravno, neće desiti ukoliko u Upravnom odboru RTS-a budu činili nestranački ljudi, nezavisni intelektualci imuni na političke pritiske (vlasti i opozicije), istaknuti naučnici, umetnici…

Nažalost, u ovakvoj zemlji je teško formirati „nezavisni“ odbor „javnog servisa“, budući da se i Regulatorno telo za elektronske medije sve manje meša u vlastiti posao. Ali ako je teško, ne znači i da je nemoguće.

Razmislite o tome dok vam servisi za ispiranje mozga nisu ponudili popust!