Tačnije, odgovarajuće institucije postoje, ali u većini slučajeva (kada treba sankcionisati neodgovorno ponašanje političara), ne obavljaju svoje primarne funkcije. A to je isto kao i da ne postoje.

Drugim rečima, odgovarajuće institucije slabo obavljaju svoje primarne funkcije jer ih u tome ometaju dominantni partijski šrafovi koji, poput virusa, zaposedaju državne strukture, te politički pritiskaju i stranački peglaju državne institucije. Napredna vlast ovakvo postupanje aminuje budući da poseduje racionalno opravdanje zbog čega institucije (koje bi trebalo da deluju nezavisno), izgledaju poprilično zavisno?

„Pa i prethodna vlast je politički pritiskala institucije“- uzvikuju napredni kadrovi koliko ih grlo nosi. (Uočavate, pretpostavljam, princip taliona u pomenutom uskliku? Oko za oko…, i tako dalje). Razlika je jedino u tome što aktuelna vlast, za razliku od prethodne vlasti, još efikasnije pritiska odgovarajuće institucije države – i s više energije, takoreći. Uostalom, zbog toga je i naprednija (barem unutar sveta izokrenutih vrednosti).

Postoji, dakako, još jedan fiziološko-etički razlog zbog kojeg napredni političari ne odgovaraju za vlastita (ne)dela. Umesto obraza oni, u većini slučajeva, imaju đonove – tzv. „đonbraze“. Đonbrazi čak, prema iskrivljenom shvatanju etike naprednih političara, obezbeđuju legitimitet njihovim pitoresknim bahaćenjima. Reč je o principu „uradi sam bilo šta bez ikakvih posledica po vlastitu fotelju“. Stoga, u bahato/neodgovorno ponašanje treba uvrstiti i javno izgovorene reči visokih funkcionera, koje nakon kraćeg vremena bivaju izbrisane iz kratke memorijske kartice većine građana.

Tako je svojevremeno „bivši“ premijer izjavio da iza fantomskog rušenja u Savamali stoji sam vrh gradske vlasti. I nikom ništa. Tužilaštvo, u međuvremenu, nije podnelo niti jednu tužbu protiv rušitelja, ali jeste MUP – i to protiv građana koji su protestovali zbog rušenja. Istovremeno, ministru unutrašnjih poslova nikada nije palo na pamet da odgovara pred građanima zbog senke plagijata nadvijene nad njegovim doktorskim radom, ali zato jeste da kao ministar policije istupa u svojstvu portparola vladajuće stranke. I ponovo nikom ništa. S druge strane, ni gradonačelniku beloga grada, ne pada na um da objasni građanima šta se zapravo dogodilo one proletnje fantomske noći u Savamali, kamoli da podnese ostavku zbog neodgovornog noćnog rušenja indikativnih udžerica. I opet nikom ništa.

Takođe, predsednica Skupštine ne prihvata odgovornost za skandalozno predsedavanje sednicama, dok šef poslaničke grupe naprednjaka, takozvani Martinović, koordinira radnom grupom za pisanje kodeksa ponašanja poslanika u Skupštini – iako je (ne tako davno), na jednoj televiziji izgovorio kako je (svojevremeno) lagao iz moralnih obzira prema svom tadašnjem radikalskom šefu. I, naravno, nikom ništa. Uostalom, samo čovek sa debelim đonbrazom može laganje povezivati s vrlinom, a zatim (ko da ništa bilo nije), predsedavati radnom grupom za pisanje kodeksa moralnog ponašanja narodnih poslanika. Nasuprot ovome, ministar spoljnih poslova, poznatiji kao Slavuj iz Žitorađe, nikada nije odgovarao zbog „kofera“ i „banane“ – mada se vlast, u kojoj pomenuti ministar participira, iz petnih žila „bori“ protiv korupcije i departizacije!

Ipak, vlasnik trenutno najdebljeg đonbraza unutar naprdne vlasti, jeste bivši ministar rada i aktuelni ministar odbrane. On je na manifestaciji „100 dana Vlade“, obznanio da se duboko kaje što je rekao istinu u vezi sa kupovinom stana (videti: „Kum nije tetka“, Danas, 26.09.2017.), te da je stan mogao, poput drugih, prijaviti na brata, tasta ili bilo koga drugog. Šta reći nakon ovoga, a ne pomisliti na đonbraz? Visoki funkcioner napredne vlasti, kaje se zbog toga što govori istinu! I da li ovu izjavu shvatiti kao ministrovu najavu da će ubuduće redovno zaobilaziti istinu? Razume se – iz moralnih pobuda, ko što onaj drugi (već pomenuti) napredni funkcioner vlasti čini?